Veći deo Kosova bio je u okviru italijanske okupacione zone
Između 1941. i 1945. godine, za vreme okupacije Sila osovine, Kraljevina Italija je anektirala najveći deo Kosova i priključila marionetskoj Kraljevini Albaniji, pod italijanskim protektoratom (vidi: Velika Albanija). Manje delove Kosova zauzimaju Nemci i Bugari.[1] Italijani se prikazuju kao oslobodioci Albanaca, uvode albanski jezik u upravi i školstvu, i dozvoljavaju upotrebu albanske zastave.[1] Od Albanaca su formirali jedinice pomoćne policije, bataljon fašističke milicije i razne dobrovoljačke kvislinške formacije. Zbog terora okupatora i albanskih kvislinških odreda, veliki broj Srba i Crnogoraca se iseljava sa Kosova. Brojni srpski i crnogorski kolonisti su proterani nazad u Crnu Goru i Srbiju, a mnogi su ubijeni.[2]
U oktobru 1941. je osnovan Metohijski narodno-oslobodilački partizanski odred, sastavljen uglavnom od Srba i Crnogoraca.[3] Albancu u početku nisu prilazili partizanima jer nisu želeli obnovu Jugoslavije u kojoj su bili diskriminisani. U jesen 1942. je formiran Glavni štab za Kosmet i prvi albanski odred "Zejnel Ajdini". Šarplaninski narodnooslobodilački partizanski odred je u početkom 1943. ujedinio delove reorganizovanih albanskih odreda "Zejnel Ajdini" i "Emin Duraku", i srpskih i crnogorskih partizanskih četa, te je u to vreme imao oko 220 boraca.[3] Od aprila 1943. na Šar-planini boravi delegat Vrhovnog štaba i CK KPJ Svetozar Vukmanović Tempo, čime je učinjen napredak u organizovanju oružane borbe protiv okupatora.[3] Istog meseca, aprila 1943. ginu Boro Vukmirović i Ramiz Sadik, članovi CK KP. Uprkos svim naporima, do konačnog oslobođenja Jugoslavije, na Kosovu i Metohiji nije bilo slobodne teritorije i partizani deluju u vrlo teškim uslovima.[4] Takođe, tokom Drugog svetskog rata na teritoriji Kosova delovale su i četničke jedinice Koste Milovanovića Pećanca, koje su počinile brojne zločine nad stanovnicima albanskih sela na granici Kosova i Sandžaka.[5][6][7]
Nakon kapitulacije Italije 1943. godine, Nemci okupiraju Albaniju i Kosovo. Nemci formiraju kvislinške organizacije Drugu prizrensku ligu 16. septembra 1943. i Kosovski puk (Regjiment Kosova) krajem 1943. godine. Januara 1944. je održana Bujanska konferencija, na kojoj je Narodnooslobodilački odbor Kosova doneo odluku o priključenju Kosova Albaniji. Odluka kosovskih partizana o priključenju Kosova Albaniji nije sprovedena zbog velikog uticaja Srba i Crnogoraca u jugoslovenskom komunističkom vrhu.[8]
Nemci i balisti sredinom februara 1944. godine počinju napad na partizanske jedinice na Kosovu i uspevaju skoro da unište Glavni štab NOV za Kosovo. Proleća 1944. godine, u vrijeme prodora Udarne grupe divizije NOVJ u dolinu Ibra, dolazi do čvrste saradnje između četnika na Kosovu i njemačkog okupatora u borbi protiv NOP. 8. aprila 1944.kapetan Živojin Marković, komandant 2. kosovskog korpusa, obavještava Mihailovića da se sastao sa nemačkim šefom SD policije iz Mitrovice, koji mu je obećao hvatanje komunista sa Kosova, kako Srba, tako i Albanaca:
Obećao je da će da pohvata sve komuniste sa Kosova, bilo Srbe bilo Arnaute o čemu smo dali dokaze i podatke... Učinio sam pokušaj da dobijem i municiju od Nemaca. Obećali su, jer sam im predstavio strašno stanje u vezi sa partizanima.[9]
11. juna 1944. kapetan Marković izveštava komandanta SD policije u Kosovskoj Mitrovici o borbama koje vodi protiv jedinica NOP. Pored toga, kapetan Živojin Marković izvještava njemačkog oficira o spuštanju engleskih i američkih padobranaca na teren pod kontrolom četničkih jedinicâ:
Nastojaću da proverim tačno gde su pali i ko ih je uhvatio i gde će se nalaziti, pa ću vas izvestiti. Ja sam na položaju sa celim korpusom. Noćas sam blokirao dva srpska sela i uhvatio jednu komunističku trojku koju sam odmah likvidirao... Ako me sada ne pomognete u najtežoj situaciji u borbi sa partizanima, biću prinuđen da se povučem.[9]
Sjutradan, 12. juna, uslijedio je odgovor njemačkog komandanta SD policije iz Mitrovice:
Mnogo Vam hvala za Vaša dva izveštaja. Juče sam imao duži razgovor sa Vašim oficirom za vezu koji Vas je sigurno već sada o svemu što smo razgovarali izvestio. Raduje me mnogo što imate takve uspehe u borbi protiv komunista i čestitam Vam na tome... Primite puno pozdrava i moje želje da postignete još mnogo uspeha i slave u borbi protiv komunista.[9]
Sredinom 1944. dolazi do masovnijeg razvoja ustanka i od juna se formira ukupno oko 7 brigada NOV, pod imenom kosovsko-metohijske brigade.
Polovinom septembra 1944. godine, saradnja kosovskih četnika sa njemačkim okupatorom postaje legalna. Štab 2. kosovskog korpusa JVuO dobija od Njemaca 10. septembra 1944. „tri vagona municije i ukupno 800.000 metaka od 7,9 mm”. U Raškoj su se mogli vidjeti njemački vojnici skupa sa četnicima. Krajem oktobra 1944. godine u Zvečanu pregovaraju predstavnici četnika, Njemaca i albanskih kvislinga o zajedničkoj borbi protiv NOV i PO Jugoslavije.[9][10]
U oktobru 1944. počeo je proboj Armijske grupe E iz Grčke preko Kosova, i počela je kosovska operacija, kojom je trebalo uništiti glavninu nemačkih snaga. U tome se nije uspelo, ali područje zauzimaju jugoslovenski partizani u novembru 1944.[4] U ratnom dnevniku komande Grupe armija »E« od 11. novembra 1944. godine, navodi se da Markovići četnici osiguravaju nemačko povlačenje:
Grupa Marković (2500—3000) u sporazumu sa nemačkim jedinicama osigurava odsek Mitrovica — Raška — Novi Pazar. Izviđačke akcije prema Bugarima, Titu i Sovjetima.[11][12]
Nakon oslobođenja Kosova od Nemaca, u decembru 1944. u većem delu Kosova dolazi do masovne pobune Albanaca (tzv. balistička pobuna), koji nisu želeli da ponovo potpadnu pod jugoslovensku odnosno komunističku vlast. Glavno žarište toga ustanka bilo je u Drenici.[3]Vrhovni štab NOV i POJ šalje oko 30.000 vojnika JNA radi gušenja ustanka. Najteže borbe su vođene u Drenici, a zatim u Uroševcu, Gnjilanu i Kosovskoj Mitrovici. U toku borbi dolazilo je do odmazdi nad stanovništvom koje je podržavalo ustanak. 8. februara 1945. godine je zavedena Vojna uprava na Kosovu i Metohiji.[3] Ovim merama je tek u martu1945. slomljen glavni otpor kosovskih Albanaca.[4] U slamanju kosovskog otpora su učestvovale i dve brigade Narodno-oslobodilačke vojske Albanije.
Prema posleratnom sporazumu Broz-Hodža, Albanija je zajedno sa Kosovom trebalo da bude sedma republika Jugoslavije, a planirano je i da obe zemlje postanu članice Balkanske federativne republike. Međutim, ovi planovi su propali nakon rezolucije Informbiroa.[13]
Izvori
↑ 1,01,1Vojna enciklopedija, Beograd, 1972., knjiga četvrta, strana 657.
↑ 9,09,19,29,3Архив Музеја жртава геноцида, дигитализована грађа, Лични фонд „Бранислав Божовић“, збирке: Немачка грађа, Косово и Метохија; нерегистрована грађа
↑Ненад Миодраг Антонијевић, Ратни злочини на Косову и Метохији 1941-1945 годинe. Докторска дисертација, Филозофски факултет Универзитетa у Београду, Београд, 2015, стр. 453-454.
