Rođena je 1920. godine u Trstu i u obližnjem mestu Boršt završila tri razreda osnovne škole. Njen otac Gabrijel morao je zbog svoje antifašističke delatnosti emigrirati u Jugoslaviju1929. godine, kamo je za njim godinu dana posle došla i njegova supruga sa četvoro male dece. Nastanili su se u Ljubljani, gde je Andreana završila osnovnu školu, dva razreda građanske škole i jedan razred zanatske škole. Godine 1936. porodica se preselila u Sušak, a krajem godine u Zagreb, u predgrađe Kustošiju. Tamo se Andreana kod oca obučila za krojačicu, završila drugi razred zanatske škole i položila pomoćnički ispit. Bila je članica fiskulturnog društva „Soko“. U Ljubljani je bila aktivna u pevačkom i dramskom odeljenju emigrantskog društva „Tabor“, a u Zagrebu u Slovenskom društvu i njegovoj dramskoj sekciji i u Društvu grafičara. U očevoj radionici sastajali su se komunisti, za koje je ona prenosila poruke i čuvala stražu kad su održavali sastanke.
Narodnooslobodilačka borba
U prvim danima okupacije Jugoslavije komunisti su je uključili u omladinsku grupu koja je rasturala letke protiv ustaša i Nemaca i skupljala oružje. Doživela je i zlostavljanje od strane ustaša. Kada je bila izdana da prikuplja novac za komuniste i da pomaže Jevrejima, pobegla je majci u Ljubljanu, gde se u januaru 1942. povezala s aktivistima Oslobodilačkog fronta Slovenije. Postala je članica SKOJ-a, pohađala tečaj za bolničarke i vršila zadatke po gradu. Zbog učešća u akcijama VOS-a morala je da pobegne iz Ljubljane 12. juna1942, pa se pridružila Prvoj četi Prvog bataljona Dolomitskog odreda.
U partizanima je postala pomoćnica mitraljesca i učestvovala u četverodnevnoj borbi na Polohovom Gradcu, kasnije u Dobrovi kod Ljubljane i pod Toškim čelom, gde je 5. jula 1942. bila prvi put ranjena i poslana u partizansku bolnicu na Babni gori, gde je, iako i sam ranjena, vodila brigu o ranjenicima, dok se nije vratila u udarnu četu Dolomitskog odreda. Nakon toga je učestvovala u jurišu na belogardističko uporište Šentjošu u Dolomitima i u sukobu s italijanskim jedinicama u Vranjim pečima.
Učestvovala je u borbama na Ustju i pod Škriljem na Topolu, gde je 12. decembra 1942. bila po treći put ranjena; zatim kod Lašča, Lužarja, na Bloškoj zaravni i u borbama na Korinju u Suvoj krajini; u napadu na Ribnicu 25. marta 1943. bila je po čertvrti put ranjena; borila se na Žužemberku, Turjaku, kod Pijave gorice, gde se istakla u spašavanju ranjenika, pa ponovno u borbama za Žužemberk, Dobrnič, u napadu na neprijateljski položaj kod Sela Šumberk, na Zamešku i Krvavu peč. Tokom avgusta 1943. pohađala je partijski kurs, nakon čega je učestvovala u likvidaciji plavogardističkog uporišta u Grčaricama kod Ribnice i još u dva napada na Štampetov vijadukt. U borbama kod Črnog Luga nad Sušakom 18. oktobra 1943. ranjena je peti put, u kuk. Operisana je u Grahovu, odakle je preneta u selo Stari Breg koje su ubrzo potom razorili nemački avioni. Spasila se od bombardovanja, a tek posle tri dana našli su je kuriri; lekarska nega pružena joj je za tek mesec dana, kada je završena nemačka ofanziva.
Od januara 1944. godine, bila je sekretarica i politički komesar Slovenačke centralne partizanske bolnice na Planini. Sredinom februara 1944. otišla je na jednomesečni kurs za obaveštajce, zatim je bila obaveštajac u Petnaestoj diviziji i dobila čin poručnika. Nakon toga je postala pomoćnica šefa obaveštajnog centra Sedmog korpusa, a od kraja aprila 1944. radila je pri OZN-i za Sloveniju.
Posleratna karijera
Posle rata, ostala je u UDB-i za Sloveniju sve do odlaska u penziju 1964. godine. Od osnivanja Saveza boraca NOR bila je aktivna članica njegovog mesnog odbora u Ljubljani-Centar. Do 1962. godine bila je članica sreskog odbora SUBNOR Ljubljana, a od 1956. do 1960. članica Glavnog odbora SUBNOR Jugoslavije.
Po oslobođenju vodila je organizaciju KP OZN-e u Kopru, bila je sekretarica komiteta SKS pri UDB-i za Sloveniju i radila u Kontrolnoj misiji Gradskog komiteta SKS Ljubljana. Imala je čin rezervnog kapetana I klase JNA i bila je članica Saveta republike SR Slovenije.
