Штефан Валтер Хел (рођен 23. децембра 1962) је румунско - немачкифизичар и један од директора Института за биофизичку хемију Макс Планк у Гетингену, у Немачкој.[1] Добио је Нобелову награду за хемију 2014. године „за развој супер резолуционе флуоресцентне микроскопије“, заједно са Ериком Бецигом и Вилијамом Мернером.[2]
Слика протеина из комплекса нуклеарних пора применом СТЕД микроскопије
Хел је започео студије на Универзитету у Хајделбергу 1981. године, где је 1990. године докторирао из физике. Његов саветник за тезу био је физичар Зигфрид Хунклингер. Наслов тезе био је „Приказ транспарентних микроструктура у конфокалном микроскопу“.[6] Кратко време је био независни проналазач који је радио на побољшању дубинске (аксијалне) резолуције у конфокалној микроскопији, која је касније постала позната као 4Pi микроскоп. Резолуција је могућност раздвајања два слична предмета у непосредној близини и стога је најважније својство микроскопа.
Од 1991. до 1993. Хел је радио у Европској лабораторији за молекуларну биологију у Хајделбергу,[7] где је успео да демонстрира принципе 4Pi микроскопије. Од 1993. до 1996. радио је као вођа групе на Универзитету у Турку (Финска) на одсеку за медицинску физику[8] где је развио принцип за стимулисано смањења емисије СТЕД микроскопије.[9] Од 1993. до 1994. Хел је такође био шест месеци гостујући научник на Универзитету у Оксфорду (Енглеска). Хабилитацију из физике стекао је на Универзитету у Хајделбергу 1996. Дана 15. октобра 2002. Хел је постао директор Института за биофизичку хемију Макс Планк у Гетингену[10] и основао је одељење за нанобиофотонику. Од 2003. године Хел је такође вођа „Одељења за оптичку наноскопију“ у Немачком центру за истраживање рака у Хајделбергу и „ван-буџетски професор“ на факултету за физику и астрономију Универзитета Хајделберг.[11] Од 2004. године почасни је професор експерименталне физике на факултету за физику Универзитета у Гетингену.[12]
Проналаском и каснијим развојем микроскопије са стимулисаним смањењем емисије и сродних метода микроскопије, успео је да покаже да се може значајно побољшати резолуциона снага флуоресцентног микроскопа, претходно ограничена на половину таласне дужине ангажоване светлости (> 200 нанометара). Резолуција микроскопа је његово најважније својство. Хел је први показао, и теоретски и експериментално, како се може раздвојити резолуција флуоресцентног микроскопа од дифракције и повећати до дела таласне дужине светлости. Још од дела Ернста Карла Абеа 1873. године, овај подвиг се није сматрао могућим. За ово достигнуће и његов значај за друге научне области, попут наука о животу и медицинских истраживања, добио је 23. немачку награду за иновације (Deutscher Zukunftspreis) 23. новембра 2006. Добио је Нобелову награду за хемију 2014. године, поставши други Нобеловац рођен у банатској швапској заједници (после Херте Милер, добитнице Нобелове награде за књижевност 2009. године).[13]
Награде
Награда Међународне комисије за оптику, 2000
Хелмхолц-награда за метрологију, ко-прималац, 2001
Бертхолд Либингер награда за иновације, 2002
Карл-Цајс награда, 2002
Награда Карл-Хајнц-Бекурц, 2002
Награда К. Бенц и Г. Дајмлер, Берлин-Бранденбуршка академија, 2004
