Као ђак гимназије приступио је револуционарном омладинском покрету, због чега је као малолетник одговарао пред Државним судом за заштиту државе и био осуђен на шест месеци затвора.
Умро је 16. јануара1966. године у Делхију, главном граду Индије, где се налазио у дипломатској служби.[2] Кремиран је, а његова урна је 20. јануара положена у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Један је од првих заслужних личности сахрањених у овој алеји, која је изграђена годину дана пре његове смрти.[3]
Његова прва супруга Катарина Кета Шер-Миндеровић била је учесница Народноослободилачке борбе. Ухваћена је и стрељана у Шапцу 1942. године.
Књижевни рад
У својим предратним књижевним делима приказивао је беду градских предграђа и бунтовност политичких и социјално потлачених. У том периоду објавио је неколико збирки песама и 1940. године књигу поетске прозе „Уска улица“. Током рата је писао родољубиве песме, а после рата је написао:[4]
ратни дневник „За Титом“, објављен у Београду 1945. и 1959. године,
поему „Повратак песника у улицу које више нема“, Загреб 1949. године,
роман „Облаци над Таром“, Београд 1947. и 1958. године,
збирку песама „Горке године“, 1958. године,
збирку песама „Потонула џунгла“, 1959. године,
роман „Последњи коктел“, Београд 1961. године,
збирку песама „Филм у три епохе“, Београд 1964. године,
збирку песама „Огрлица за Наилу“, Београд 1966. године,
„Трагови Индије“, 1966. године.
Као књижевник Миндеровић је остао упамћен као модерниста међу социјалним писцима. Аутор је неких од познатијих револуционарних песама од којих се истичу - „Црвен је исток и запад“, „Југославија“ и „Стег партије”. Године 1946. је победио на конкурсу за химну ФНР Југославије, али ова песма никада није званично усвојена и до краја постојања СФРЈ је као химна коришћена песма „Хеј Словени“.
