Хришћанство је доминантна религија у Републици Србији. По последњем попису становништва из 2011. године, хришћани чине преко 90% пописаног становништва Србије (попис није вршен на територији Косова и Метохије). Од тог броја, православни верници чине око 85% у односу на укупно становништво, док су у знатно мањем проценту заступљени и римокатолици (4,97%) и протестанти (0,99%).
Све до 535. године, црквена управа у позноримским и рановизантијским провинцијама које су припадале царској Дијецези Дакији, била је уређена по принципу провинцијских митрополија. Пошто је Дијецеза Дакија била у саставу Префектуре Илирика, чије се седиште налазило у Солуну, сви провинцијски митрополити са подручја поменуте префектуре признавали су првенство солунског архиепископа.[2]
У склопу реорганизације црквене управе, цар Јустинијан I (527-565) је 535. године донео одлуку да се у његовом завичају, односно у новоподигнутом граду који је у цареву част назван Јустинијана Прима (Прва Јустинијана, локалитет Царичин Град код данашњег Лебана у Србији) установи нова Архиепископија Јустинијана Прима са широком обласном јурисдикцијом. Новоустановљена архиепископија добила је надлежност над митрополијама и епископијама у свим провинцијама које су биле у саставу царске Дијецезе Дакије (Прва Мезија, Приобална Дакија, Средоземна Дакија, Дарданија, Превалитана) укључујући и делове Друге Паноније и Друге Македоније. Након додатне реорганизације, која је извршена 545. године, Друга Македонија је изостављена из надлежности архиепископа Прве Јустинијане. Архијереји са подручја Првојустинијанске архиепископије учествовали су 553. године на Петом васељенском сабору, који је одржан у Цариграду.[3][4][5]
Иако је ова архиепископија средином 6. века била на врхунцу свог развоја, ускоро је дошло до замирања хришћанства на овим просторима. Сирмијум је 582. године тешко пострадао од Авара, а 584. године су пострадали и Сингидунум, Виминацијум, Наисус и други градови. Након двадесетогодишњих борби, почетком 7. века дошло је до коначне пропасти царске власти у читавој области, услед чега су запустеле и многе старе епископије. Током прве половине 7. века, на тим просторима су се населили Срби, који су у то време још увек већином припадали старој словенској вери.[6][2][7]
У периоду од 7. до 10. века, наставља се са даљом изградњом и развојем српских црквених установа, које су од почетка 11. до почетка 13. века биле под окриљем Охридске архиепископије. Најзначајнија прекретница у историји Српске православне цркве догодила се 1219. године, када је православна црква у Србији постала аутокефална и од тада је била организована као помесна Српска архиепископија, на челу са сопственим архиепископом. Након проглашења Српског царства, уздигнута је 1346. године на степен Српске патријаршије, чији је трон након 1463. године остао упражњен током наредних пола века, након чега су се јавили и први покушаји обнове, која је коначно извршена 1557. године.
Пописом који је 2011. године спроведен на подручју Републике Србије (без територије Косова и Метохије), прикупљени су и подаци о верској припадности становништва.[8]
Хришћанство у Србији према различитим пописима (без подручја Косова и Метохије)
Након досељавања Срба на ове просторе почетком 7. века, започео је процес њихове постепене христијанизације, која је у потпуности довршена тек током 9. века. Тада су обновљене и поједине епископије на овом подручју. Први познати београдски епископ из тог времена био је Сергије, који се помиње 878. године.[10] Током 11. и 12. века, за време обновљене византијске власти, већина епископија у српским земљама (Рас, Призрен, Липљан, Ниш, Браничево, Београд, Срем) биле у саставу православне Охридске архиепископије.[11][12]
У време Великог раскола из 1054. године и дуго након тога, на подручју данашње Србије доминирало је православље, осим у северним областима под тадашњом угарском влашћу, где се ширио католицизам. У српским земљама се током 11. и 12. века појавило и богумилство, које је ухватило дубљи корен само у Босни.
Православна црква је доживела пуни процват у српским земљама у раздобљу од краја 12. до средине 15. века. На темељима које је поставио српски велики жупан Стефан Немања (1166-1196), његови синови, краљ Стефан Првовенчани и први српски архиепископ Свети Сава створили су 1219. године аутокефалну Српску архиепископију, која је 1346. године уздигнута на степен патријаршије. Међутим, у време турске најезде средином 15. века, српска црква је тепко пострадала.
Српска патријаршије је обновљена 1557. године заслугом патријарха Макарија Соколовића и постојала је све до 1766. године, када је укинута и припојена Цариградској патрјаршији. За време османске власти, део православних Срба на подручју данашње Србије је био исламизован, али је упркос томе дуго задржао свест о припадности своме народу. У првој половини 18. века, када северни делови територије данашње Србије долазе под управу Хабзбуршке монархије, створена је аутономна Карловачка митрополија, која је 1848. године уздигнута на степен патријаршије. Коначно уједињење свих српских црквених области извршено је 1920. године, када је створена јединствена Српска православна црква.
Православље је доминантно на већем делу територије Србије, изузимајући највећи део подручја Косова и Метохије, као и неколико општина и градова у Санџаку, на југуСрбије или у делу Војводине. Православље је доминантно и у већини великих градова Србије, изузимајући Суботицу у којој су већина становника католици, Нови Пазар у коме су већина становника муслимани, као и веће градове Косова и Метохије у којима доминира ислам.
Удео православаца у Србији по општинама 1991. године
Удео православаца у Србији по општинама 2002. године
Удео православаца у Србији по општинама 2011. године
Удео православаца у Србији по општинама 2011. године
Након Великог раскола из 1054. године, на северним подручјима данашње Србије, која су у то време била под угарском влашћу, дошло је до јачања католицизма. На овим просторима је тада постојало неколико римокатоличких бискупија, које се биле потчињене угарским надбискупима у Калочи и Острогону. Од краја 12. до средине 15. века, у унутрашњости средњовековне српске државе је подугнуто неколико римокатоличких цркава за досељене саске рударе и дубровачке трговце. Ове цркве су биле потчињене римокатоличкој Которској бискупији, док су римокатоличке цркве у приморским областима биле потчињене Барској надбискупији, чији је поглавар носио наслов "Примас Србије". Након турског освајања у 16. веку, римокатоличке бискупије и жупе у средњем Подунављу су махом пострадале и постепено су обновљене тек током 18. века, након коначног протеривања турске власти.
Прве вести о појави протестантизма на подручју данашње Србије потичу из средине 16. века, када је у суседној Трансилванији и околним угарским областима дошло до ширења лутеранства и калвинизма. У то време, Трансилванија је постала снажно калвинистичко упориште, одакле се ова вероисповест почела ширити и према подручјима Баната. Током 18. века, на просторе Баната, Бачке и Срема се почињу насељавати протестанти разних народности (Немци, Мађари, Словаци и други).
Током старије историје, у Београду и неким другим већим градовима на подручју Србије постојале су и мале заједнице оријентално-православних хришћана, које су следиле посебну миафизитску христологију. Ове заједнице су биле створене постепеним досељавањем јерменских трговаца и њихових породица током раног раздобља турске власти, у 16. и 17. веку. Пошто је велика већина Јермена традиционално припадала миафизитскојЈерменској апостолској цркви, њихова заједница у Београду је већ током раног раздобља турске власти подигла споствену цркву. Јерменско миафизитско свештенство у свим европским областим Турске било је у надлежности посебне Јерменске патријаршије са средиштем у Цариграду, па је по том основу и јерменска миафизитска парохија у Београду представљала симбол присуства посебног оријенталног православља на тлу Србије. Међутим, јерменска заједница се током потоњих аустријско-турских ратова суочила са истим невољама које су задесиле и православне Србе, услед чега је дошло до осипања и расељавања, на шта се потом надовезала и кампања преверавања у областима које су потпале под хабзбуршку власт, тако да је знатан део Јермена напустио своју традиционалну веру и прешао у Јерменску источнокатоличку цркву.[13]
