Клуб је основан 6. јула 1911. када је одржана је оснивачка скупштина и изабрана управа (председник Андре Јовић, потпредседници Данило Стојановић и Јеврем Пантелић и секретар Душан Милошевић). Прва правила клуба потврђена су 1. септембра1911.. Прво БСК-ово игралиште на тадашњем Тркалишту, месту где су данас технички факултети и хотел Метропол, је уз залагање чланова клуба уређено и припремљено за утакмице. Прву утакмицу БСК је одиграо 13. октобра 1911. са крагујевачкомШумадијом и победио 8:1. Међу првим играчима био је и Милош Екерт који је до тада играо за Српски мач, он је предложио име Београдски спортски клуб, а био је и благајник клуба.
Нови стадион
Због градње техничких факултета клуб је морао да напусти стадион на Тркалишту и да пређе на Топчидерско брдо. БСК је на том месту 1929. године подигао модеран стадион са трибинама за око 30.000 гледалаца. Трава и рефлектори су постављени маја 1935.[1] БСК – ов стадион је између два светска рата важио за највећи и најмодернији стадион на Балкану.[тражи се извор] Тај део града се пре рата називао Спортски Крај.[2] На месту стадиона БСК, после Другог светског рата подигнут је стадион Партизана.
Првенство Југославије
У то време највећи градски ривал БСК је била СК Југославија, која је свој стадион направила нешто ниже, тамо где је данас стадион Црвене звезде. Највећи ривали у домаћем првенству су поред ФК Југославије били загребачки клубови ХАШК, Конкордија и Грађански, те сплитски Хајдук. Ови клубови су заједно са БСК –ом били сви прваци државе између 1923. и 1940. године у периоду када је одиграно 17 фудбалских првенстава у Краљевини Југославији. БСК је у том периоду освојио пет титула. БСК је био равноправан играјући и углавном побеђујући у пријатељским утакмицама и најпознатије европске клубове.
На Мондијалу 1930. БСК је могао да се поноси и чињеницом да је поред доприноса југословенској репрезентацији са осам фудбалера, такође имао и доскорашњег саиграча, Рудолфа Вецера, као капитена и звезду друге европске учеснице, репрезентације Румуније. У време када су црвени доминирали, плави су 1924. године одлучили да ангажују два интернационалца из Румуније, тада већ репрезентативца Вецера из Униреје и голмана Дежу Лакија из букурештанског Јувентуса. Са потписаним уговором са БСК-ом, да примају плату да се искључиво баве фудбалом, њих двојица су постали први професионални фудбалери у БЛП-у у историји.[4]
Капитен предратне репрезентације, Милутин Ивковић, после окупације Југославије, 1941. године, сарађивао је са народноослободилачким покретом. Због своје повезаности са радничким покретом и Комунистичком партијом више пута је хапшен и прогањан. На фудбалском терену се последњи пут појавио 6. маја1943, на молбу својих другова, приликом прославе 40 година постојања БАСК-а. Недуго после тога, 24. маја 1943. у 23:45 је ухапшен од стране Гестапоа и затворен у логору на Бањици. Стрељан је наредног јутра у Јајинцима због „комунистичке делатности“. Био је ожењен Елом, ћерком адвоката Фридриха Попса, имали су двоје деце.
За БСК су играли: Мркушић – Стојиљковић (Ј. Николић), Шијачић – Манола, Драгићевић, Јовановић – Глишовић, Ваљаревић, Божовић, М. Николић (Спасојевић) и Хорватиновић, а за Југославију: Ловрић – Анђелковић, Шплајт – Дифранко, Броћић, Ћирић – Савић, Атанацковић, Петровић, Дреновац и Стевков.
Двадесетог октобра 1944. Београд је видео Немцима леђа. Два месеца после тога БСК се први пут помиње у штампи – заказао је клупску конференцију за 21. децембар ради избора радног одбора клуба. Већ наредне године два најтрофејнија и најуспешнија фудбалска клуба са почетка 20. века у Србији, БСК и СК Југославија, одлуком нових комунистичких власти престају да постоје, а са формирањем крећу: ФК Партизан и ФК Црвена звезда.
Од 90-их година 20. века ОФК Београд се позива на традицију, годину оснивања, историју и титуле БСК иако је БСК угашен пар месеци након оснивања Металца како се звао ОФК Београд у време оснивања. ОФК Београд је до 1957. година имао исте боје дресова као предратни БСК (тамноплаво - светлоплава комбинација), имао доста сличан грб и носио његово име - БСК (1950 — 1957) све до промене у данашње име. Цела збрка је настала јер је високи државни комунистички функционер Владимир Дедијер из чисте жеље као предратни навијач БСК-а покушао да га ревитализује тако што је извршио прво фузију Металца и ФД Београда а потом дао име БСК и променио боје дресова. Збрка је можда настала и из комунистичке климе која је била тада када су у немогућности да нађу клуб за себе предратни играчи и функционера БСК-а се усталили у Металцу покушавајући да ревитализују успомене (нпр. Моша Марјановић или Микица Арсенијевић) и са одушевљењем прихватили Дедијеров потез.[5]
.gif)
