Пре него што је постала део Британске Северне Америке, данашња Канада се састојала од бивших колонија Канаде и Акадије из Нове Француске која је уступљена Великој Британији 1763. године као део Париског споразума.[5]Француско канадско држављанство је одржано као једно од „две нације оснивача“ и правно кроз Закон о Квебеку који је обезбедио одржавање и употребу канадског француског језика, католичке вероисповести и француског континенталног права у Канади, све до данас.[6]
Законом о Конфедерацији Уједињено Краљевство је држало спољну политику Канаде под својом командом. Објавом рата тадашњој Немачкој и Аустроугарској1914. године, аутоматски је сврстало Канаду међу учеснике Првог свјетског рата. Канадски добровољци су углавном слани на Западни фронт а касније су постали део Канадског корпуса. Током 1919. године, Канада се независно од Уједињеног Краљевства придружила Друштву народа, а Вестминстерским статутом1931. потврђена је канадска законодавна независност.
Због нејасног катастарског описа и недостатка адекватног истраживања, део западне границе са Сједињеним Америчким Државама био је нејасан, па самим тим и споран.[16] Канада се није слагала са Уједињеним Краљевством око обима Лабрадора који је остао у колонији Њуфаундленд, наводећи историјску употребу термина „Обала Лабрадора“.
Правоугаона област новостеченог региона око града Винипега постала је покрајина Манитоба, пре свега због побуне Метиса у региону Ред Ривера које је предводио Луј Ријел.[ђ][20]
Спорови:
20. јули 1871.
Британска колонија Британска Колумбија придружила се Канади као шеста покрајина.[21][е] Покрајина је донела свој спор са Сједињеним Америчким Државама око острва Сан Хуан,[23] као и свој део граничног спора са Аљаском.[16]
Спорови:
21. октобар 1872.
Спор са Сједињеним Америчким Државама око острва Сан Хуан решен је у корист тужбе Сједињених Америчких Држава.[23]
Почео поступак ширења граница Онтарија на север и запад. Када је формирана провинција Канада, њене границе нису биле јасно дефинисане, а влада Онтарија је полагала право на земљиште све до Стеновитих планина на западу и Арктичког океана на северу. Са куповином Рупертове земље и предајом Канади, Онтарио је био заинтересован да јасно дефинише своје границе, посебно зато што је интересовање за насељавање новопреузетих области брзо расло. Након што је савезна влада затражила од Онтарија да плати изградњу у оспореној области, покрајина је затражила разраду њених граница. Граница неоспорене земље је померена на север на 51° северне географске ширине, а западно на линију која иде северно од области Хантер Ајленд.[25]
7. октобар 1876.
Област Киватин је основана од централног појаса Северо-западних територија да би се обезбедила влада за растуће подручје северно од Манитобе и западно од Онтарија; док су се Северо-западне територије састојале од неколико округа, Киватин је имао виши статус. Многи извори наводе да се разликује од остатка Северозападних Територија.[ж][26][27]
1. септембар 1880.
Велика Британија је своја права над Арктичким острвима пренела Канади, где су постала део северозападних територија.[28]Архипелаг се још увек истражује и откривају нова острва, али Уједињено Краљевство и Канада су полагале право на цео архипелаг, тако да се нова открића не бележе осим ако нису спорна.
23. децембар 1881.
Манитоба је проширена, добијајући земљу од округа Киватин и Северозападних Територија на западу, северу и истоку.[з] Пошто је нова источна граница покрајине дефинисана као „западна граница Онтарија“, чија тачна дефиниција још увек није била јасна, Онтарио је положио право на део новог региона.[30][31][29]
Спор између Манитобе и Онтарија је окончан у корист Онтарија пошто су границе Онтарија потпуно дефинисане, проширујући покрајину на запад до Шумског језера и на север до реке Олбани.[33]
2. октобар 1895.
Округ Киватин проширен је на део Северо-западних територија северно од Онтарија.[34][35]
Источна граница територије Јукон прилагођена је реци Пил, како границе не би прелазиле преко вододелнице, а такође и да би обухватила још нека острва, чиме је замењена област са Северо-западним територијама.[41]
20. октобар 1903.
Спор око граница Аљаске је решен, углавном у корист захтева Сједињених Америчких Држава.[16]
Спорови:
1. септембар 1905.
Од Северо-западних територија створене су покрајине Алберта и Саскачеван. Покрајине су се састојале од области између Британске Колумбије, Манитобе, 60. северне паралеле, и Сједињених Америчких Држава, са Албертом западно од 4. меридијана савезног катастра и Саскачеваном источно од њега. Статус округа Киватин је снижен у рангу на друге округе Северо-западних територија.[42][43][44][45][46][47]
1906
Промењен спелинг имена "Северозападне" у имену "Северозападе Територије" из облика са цртом (енгл.North-West) у облик без исте (енгл.Northwest).[48][49]
26. септембар 1907.
Колонија Њуфаундленд постала је доминион Уједињеног Краљевства, наследивши гранични спор Лабрадора.
Спорови:
11. април 1908.
Уговор о границама редефинисао је поморску границу са Сједињеним Америчким Државама.[50] Између осталих промена, „деенклавиран” је гребен Хорсшу у језеру Ири чинећи воду око њега границом.[51][52]
нема промене на карти
20. август 1910.
Споразум о границама са Сједињеним Америчким Државама је решио мали спор на поморској граници у заливу Пасамакводи између Њу Бранзвика и Сједињених Америчких Држава.[53][54] Граница је прилагођена да иде источно од острава Поупс Фоли, које је раније лежало на граничној линији, и дуги низ година је било је предмет спора.[55][56]
15. мај 1912.
Манитоба, Онтарио и Квебек (акт) су проширени на север земљом пребаченом од Северозападних територија.[48] Квебек је проширен на север све до Арктичког океана, Манитоба све до 60. северне паралеле, а нова граница између Манитобе и Онтарија повучена је право североисточно од претходног североисточног угла Манитобе.[57]
1. јун 1925.
Поморске границе Северозападних територија проширене су до Северног пола.[48]
нема промене на карти
17. јули 1925.
Граница са Сједињеним Америчким Државама је прилагођена на више места.[58][59] Једина промена копнене границе редефинисала је на који начин треба разматрати границу између Шумског језера и Стеновитих планина; раније је граница пратила криву паралеле између сваког граничног споменика, док је уговор то променио у праве линије између сваког споменика. Тиме су Сједињене Америчке Државе оствариле добит између 30 и 35 хектара земље. Због изузетно малог помака, недостатка конкретне документације о томе где су се промене догодиле и недостатка било каквог људског утицаја, ова промена није мапирана. Дошло је и до промене границе код Шумског језера; због нетачног мерења, претходна граница се неколико пута пресецала у језеру, стварајући енклаве вода Сједињених Америчких Држава окружене канадском водом. Уговором је промењена граница тако да се најјужнија раскрсница користи као северозападна тачка Шумског језера. Коначно, поморска граница у заливу Фанди је прилагођена, чиме је Канада добила око 9 хектара водене површине.
малих промена на карти
11. март 1927.
Судски комитет Државног савета одлучио је о граничном спору Лабрадора са Доминионом Њуфаундленда у корист Њуфаундленда.[60][л] Квебек повремено указује да не признаје ову границу, али питање накнадно није отварано.[61]
Дефинисана је поморска граница са Данском, посебно „прескачући“ острво Ханс које се налази директно између острва Елсмир и Гренланда, а које технички није било ни са једне стране границе.[65]
нема промене на карти
1. март 1977.
Сједињене Америчке Државе су положиле право на поморске границе западно од мореуза Хуан де Фука, унутар Диксоновог пролаза и у Бофоровом мору, што је било у супротности са тврдњама Канаде.[66]
нема промене на карти
17. април 1982.
Уставни закон из 1982, преко Канадског закона из 1982, учинио је Канаду потпуно независном од Уједињеног Краљевства, укинувши потребу да британски парламент мора да мења канадски устав.
нема промене на карти
12. октобар 1984.
Међународни суд правде одлучио је о поморској граници са Сједињеним Државама у заливу Мејн.[67] Није дошло до размене територија а процес није разматрао суверенитет острва Макијас Сил.[66]
Територија Јукон је преименована у Јукон, иако је остала територија.[71]
19. децембар 2023.
Редефинисана је поморска граница са Данском, тако да она пролази преко острва Ханс.[72][73]
Напомене
^Границе Канаде биле су, од залива Пасамакводи: уз реку Сент Кро до њеног извора; северно до реке Сент Џон; горе до реке Св. Фрање; све до извора на језеру Похенегамук; југозападно до тачке на северном краку реке Сент Џон 10 миља удаљене од главног крака; затим линија одатле до места где река Сент Џон прелази 46°25′ северно; уз реку до њеног извора; затим по висини земље до извора Холовог потока; доле до 45° северно; западно уз то до реке Сент Лоренс; горе од тога до Великих језера, пролазећи кроз језеро Онтарио, реку Нијагару, језеро Ири, реку Детроит, језеро Сент Клер, реку Сент Клер, језеро Хјурон и језеро Супериор, до реке Пиџон; по висини земље око до тачке северно од Блан-Саблона; затим на југ до залива Светог Лоренса. Од поморских територија обухватала је острво Кејп Бретон и острво Антикости, али је искључила оближњи Њуфаундленд и острво Принца Едварда.[9]
^Тачна граница између Онтарија и Квебека била је: одакле река Свети Лоренс напушта границу са Сједињеним Америчким Државама; низ реку до ознаке на северној обали језера Сент Френсис на граници града Ланкастер (данас део Јужног Гленгарија) и феуда Нови Лонгеј; на север 34° западно дуж границе истог до западног угла Новог Лонгеја; на север даље 25° источно дуж границе истог до реке Отаве; надаље до разводнице Атлантик - Хадсонов залив[10]
^Граница између Њу Бранзвика и Квебека полази од излаза на језеро Бо; одатле. права линија до тачке једну миљу јужно од најјужније тачке језера Лонг Лејк; одатле, линија до јужне тачке феудова Мадаваска и Темискуата; пратећи даље југоисточне границе истих до њиховог југоисточног угла; одатле северно до линије која је источно-западна тангента на вододелницу реке Римуски и реке Сент Џон; одатле источно до линије која је северно-јужна тангента на вододелницу која дели реку Римуски од реке Рестигуш; надаље северно до 48° северно; одатле источно до реке Патапедија, пратећи њен ток до реке Рестигуш, након чега прати даљи ток реке до залива Шалер.[11][12]
^Граница између Њу Бранзвика и Нове Шкотске полази од залива Фанди; даље, уз реку Мисигуаш до стуба близу места Блек Ајленд; затим низ граничних линија преко Блек Ајленда и поред њега све до места Тидниш Бриџ; одатле надаље низ реку Тидниш до њеног улива у залив Бе Верт.[13]
^Нове границе Канаде биле су, од постојеће границе Канаде и Сједињених Држава на реци Пиџо: уз граничне воде до реке Рејни и северозападног угла језера Вудс; јужно до 49° паралеле северно; западно пратећи паралели до гребена Стеновитих планина; северно уз исти до дужине 120° западно; даље северно до 60° паралеле северно; западно до оспорене границе са Сједињеним Државама која је описана као „врх планина паралелних са обалом“; северно уз исту до дужине 141° западно; затим даље на север до Арктичког океана. Граница је затим пратила обалу тако да укључује половину Бафиновог залива унутар слива Хадсоновог залива, а затим назад уз копно; затим се спушта низ оспорену „обалу Лабрадора“ све до постојеће границе Канаде и Уједињеног Краљевства у Блан-Саблону.[15][16][17]
^Манитоба је била ограничена: источно дужином 96° западно, западно дужином 99° западно, северно ширином 50°30′ северно и јужно државном границом на ширини 49° северно.[20]
^Нове границе Канаде биле су, од постојеће границе између Канаде и Сједињених Држава, где гребен Стеновитих планина прелази 49° северно: западно до Тихог океана, преко мореуза Хуан де Фука, око острва Ванкувер и Хајда до Диксоновог пролаза; одатле назад на копно где је ишла на север дуж спорне границе са Сједињеним Државама; затим даље на север до места где се сусреће са претходном границом границом.[22]
^Округ Киватин је дефинисан као копнено подручје западно од Онтарија и Хадсоновог залива; источно од језера Манитоба, језера Винипегосис и језера Сидар, и линијом која полази северно од језера Сидар све до северне границе Сједињених Држава.
^Нове западне и северне границе Манитобе биле су дефинисане само опсезима општина и границама истраживања, при чему је јужна граница била државна граница са Сједињеним Државама, а источна граница западна граница Онтарија.[29]
^Нова граница пренела је земљиште из округа Киватин западно од реке Нелсон и језера Винипег, јужно од линије која се протеже источно од северне границе округа Саскачеван, и северно од Манитобе, на Северозападне територије[32]
^Границе територије Јукон биле су, од Арктичког океана: јужно дуж државне границе до 60° северне географске ширине; источно до реке Лијард; северно уз реку до њене вододелнице са реком Пил; одатле приближно паралелно са реком Пил, до дужине 136° западно; затим на север до Арктичког океана.[38]
^Нова северна граница Квебека била је, почевши од залива Џејмс: уз реку Истмејн до њеног извора; источно до реке Хамилтон; затим низ њу до спорне границе са Њуфаундлендом.[39]
^Нова граница Канаде-Њуфаундленд била је, од Блан-Саблона у заливу Светог Лоренса: северно до 52° северне географске ширине; западно до вододелнице Атлантик-Арктик; затим пратећи исту, укључујући разводно подручје источне обале полуострва Лабрадор..[60]
^Граница између северозападних територија и Нунавута била је сложена и описана у Прилогу I Нунавутског закона.[68]
^„Manitoba's Boundaries”. Association of Manitoba Land Surveyors. Архивирано из оригинала 22. 7. 2007. г. Приступљено 18. 8. 2009.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^
Widdis, Randy (2006). „49th Parallel”. The Encyclopedia of Saskatchewan. Canadian Plains Research Center, University of Regina. Приступљено 6. 1. 2009.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Lewry, Marilyn (2006). „Boundary surveys”. The Encyclopedia of Saskatchewan. Canadian Plains Research Center, University of Regina. Приступљено 6. 1. 2009.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^
Webb, Jeff A. (март 2008). „The Commission of Government, 1934-1949”. Heritage: Newfoundland & Labrador. Memorial University of Newfoundland and the C.R.B. Foundation. Приступљено 17. 10. 2015.CS1 одржавање: Формат датума (веза)