PROFILPELAJAR.COM

стево марковић
стево марковић
Лични подаци
Датум рођења	7. мај 1930.
Место рођења	Рибник, Краљевина Југославија
Датум смрти	21. мај 2023. (93 год.)
Место смрти	Београд, Србија
Професија	војно лице
Деловање
Члан КПЈ од	1948.
Служба	Југословенска народна армија; 1952 — 1986.
Чин	потпуковник

Стево Марковић (Рибник, 7. мај 1930 — Београд, 21. мај 2023) био је официр у саставу Југословенског контигента снага УН током сукоба на Синају 1956–1958. године. У периоду од 1970 до 1972. године обављао функцију команданта 402. Понтонирског батаљона у Шапцу.

Биографија

Рођен је 7. маја 1930 године у селу Горњи Рибник^[1] у Босанској Крајини као треће од седморо деце у браку Остоје и Ваје Марковић. Основну школу завршио у родном селу. Други светски рат доводи до губитка оца који је преминуо од тифуса у партизанима 1943. године, паљевине имања и других разарања. Након рата, 1945. године мајка се са шесторо деце колонизује у село Честерег^[2] у Банату. Стево се после гимназије коју је похађао у Српској Црњи, опредељује за војни позив, род инжињерија. Након завршне Војне академије у Карловцу службовао је у више места, међу којима Титограду (данашњој Подгорици), Мостару, Осијеку и другим.

Понтонирска чета у чијем је био саставу је представљала део југословенског контигента мировних снага током ратног сукоба Израела и арапских земаља на Синају 1956-1958. године^[3]. Током тих догађаја, 18. јуна 1957. године се десио највећи инцидент у коме су учествовале југословенске снаге. Камион са нашим инжењерцима налетео је на мине. Погинуо је војник Ранко Милић из Борче (улица у том насељу носи његово име), 14 војника је рањено.^[4] Стево је био контузован експлозијом, након чега је километрима ходао кроз пустињу до суседног контигента индонежанског батаљона који је притекао у помоћ рањенима.

Највећи део активне војне службе је провео у Шапцу. У овој војној јединици је обављао различите функције. Од 1966. –1970. године је био заменик команданта, да би у периоду јун 1970. – септембар 1972. командовао 402. понтонирским батаљоном.^[5] Поред редовних војних задатака, јединица којом је руководила је узела учешћа у изградњи великог броја локалних путева и мостова у Србији и Босни, учествовала у формирању одбрамбених насипа и евакуацији од поплава људи и дивљачи у Јадру и Бачкој, помагала становништву у берби кукуруза и другим активностима. Седамдестих година 20. века, са старијим водником Бором Петровићем и групом војника је израдио специјалну понтонирску скелу са које су тешки камиони киповали бетонске елементе и други материјал ради преграђивања Дунава и градње хидроелектрaне Ђердап I. Тада је направљен и Понтонски мост којим се током лета прелази са Земунског кеја на Велико ратно острво и плажу Лидо.

У касарни на Сави, где је био стационар понтонирски батаљон, изграђен је мини саобраћајни полигон са макетама улица, стамбених објекта и семафора (звали су га војнички Дизниленд) где је обављана обука возача војних возила, вежбе минирања и друге активности. Стево је покретач листа Понтонирац који су уређивали, поред војног персонала и војници на одслужењу војног рока.^[5]

Након службовања у Шапцу, 1972. године је прекомандован у Београд где обавља различите одговорне функције. Највише се задржао у Команди града Београда, да би последње године војне каријере провео у Школи цивилне заштите у Земуну као предавач за одбрану од поплава и других елементарних непогода. Одликован је већим бројем војних одликовања. Пензионисан је 1986. године.

Референце

^ https://www.opstinaribnik.org/
^ http://cestereg.rs/
^ Suez-Sinai, 1956: The International, Strategic and Military Aspect; https://www.jstor.org/stable/41805098
^ Dimitrijević 2019, стр. 64
^ ^а ^б Стојановић 2008, стр. 235

Литература

Bojan Dimitrijević (2019). UNEF: THE YUGOSLAV CONTINGENT The Yugoslav contingent in the Sinai peninsula 1956-1967. Warwick, England: Helion & Company Limited.
Стеван Стојановић (2008). Монографија 402. понтонирског батаљона 1952-2007. Шабац: Мастер принт.