Од доношења првог устава1848. све до почетка двадесетог века у луксембуршкој политици су доминирали независни политичари и државници. Утицај великог војводе је био велики тако да је монарх имао значајну улогу приликом избора премијера. Као последица тога премијери су углавном били обичне личности које нису припадале двема најјачим струјама у Посланичке коморе (Chamber of Deputies): секуларним либералима и католичкимконзервативцима.
Почетком двадесетог века продором социјализма као треће снаге у луксембуршку политику завршен је период независних политичара. Ова промена није имала утицаја на премијерски положај јер је на овом положају био Пол Есјен све до смрти у кабинету 1915. године. Након његове смрти уследила је борба за власт између најзначајнијих политичких фракција што је означило настанак партијског система.
Године 1918, како се приближавао крај рата, новоизабрана Посланичка комора је желела да промени устав. Још пре тога главне политички блокови су се организовали у партије. Промене устава подразумевале су ограничавање моћи монарха, прихватање пропорционалног система, увођење општег права гласа и обавезног гласања.
Од увођења партијског система само један кабинет (између 1921. и 1925. године) су чинили чланови само једне странке. Углавном влада представља коалицију између две најјаче странке, независно од њихове идеологије. Ово чини Луксембург једном од најстабилнијих демократских држава на свету. Два кабинета (између 1945. и 1947) у свом саставу су имала представнике свих странака заступљених у Посланичкој комори.