Софија Максимовић Вујић

Софија Максимовић Вујић
Надгробни споменик Софије Вујић и Паје Поповића
Лични подаци
Пуно имеСофија Максимовић Вујић
Друга именаСофија Поповић, Софија Максимовић, Софија Вујић
Датум рођења(1851-08-06)6. август 1851.
Место рођењаОвсеница, Аустријско царство
Датум смрти5. април 1921.(1921-04-05) (69 год.)
Место смртиНови Сад, Краљевина СХС
Занимањеглумица
Породица
СупружникАксентије Максимовић, Петар Вујић
ДецаМилка Марковић

Софија Максимовић Вујић (Овсеница, 6. август 1851 — Нови Сад, 5. април 1921) била је српска глумица. Готово цео глумачки век провела је у Српском народном позоришту у Новом Саду, а кратко време играла је и у Хрватском народном казалишту у Загребу.[1]

Детињство и породица

Софија Максимовић Вујић родила се као Софија Поповић, најмлађа од седморо деце свештеника Луке Поповића, познатог и цењеног међу љубитељима црквеног појања у Сремским Карловцима и Врањеву (данас Нови Бечеј)[2] и његове жене Милице.[3]

Бројна породица свештеника Луке Поповића је српском позоришту дала седам чувених имена: пет кћери и два сина проте Луке. Осим Софије, свој живот су позоришту посветили и Катица Поповић, Драгиња Ружић, Јелисавета - Јеца Добриновић, Љубица Коларовић, Лаза и Паја Поповић.[а] Заједно са снајама и зетовима, међу којима су били Димитрије Ружић, Пера Добриновић, Димитрије Коларовић[5] и Лазина жена Марија Аделсхајм-Поповић[6] ова „уметничка династија” је једно време сачињавала готово половину трупе Српског народног позоришта у Новом Саду[7] и представљали су моћан и веома утицајан породични круг, не само у глумачкој дружини него и у органима Друштва за Српско народно позориште.[8][б]

Глумачка каријера

Још као једанаестогодишња девојчица Софија је, уз пристанак и менторство сестре Драгиње Ружић, прихватила професионални ангажман у Српском народном позоришту у Новом Саду и тако постала најмлађа професионална глумица српског глумишта.[12] Први пут се појавила на сцени Српског народног позоришта као Анчица у Покондиреној тикви 1861. године, а стална чланица ансамбла постала је од 1862. Прва већа улога коју је остварила је улога Јуле у Војничком бегунцу Едеа Сиглигетија.[1] После одласка Милке Гргурове у Београд, суверено је владала новосадском позоришном сценом.[12]

Пратећи супруга, композитора и диригента Аксентија Максимовића, због његових музичких студија 1871. године, прекида свој глумачки ангажман и одлази са њим у Праг, где остаје до његове изненадне смрти, 1873. године. Тада је, оставши сама са малим дететом, присиљена да прихвати ангажман у путујућим позориштима, а две године била је ангажована и у Хрватском народном казалишту у Загребу.[12]

Још једну паузу у професионалном животу направила је због другог брака, од 1879. до смрти другог мужа, 1885. године, када се вратила у Српско народно позориште. Последњи пут је наступила на сцени марта 1906, током гостовања у Сомбору, као Грофица Сремска у комаду Мајка Гергеља Чикија. Пензионисана је 29. децембра 1905.[13] према правилима о тек установљеном Пензионом фонду, на скупштини Друштва за Српско народно позориште.[1]

На почетку глумачке каријере играла је наивне и сентименталне девојке. Касније је, захваљујући музикалности и пријатном гласу, добијала улоге са певачким задацима и карактерне драмске ликове. У зрелом глумачком добу и са највише успеха тумачила је трагичне ликове, потресне херојске мајке и отмене салонске даме. У великој мери угледала се на италијанску трагеткињу Елеонору Дузе, коју је гледала 1894. у Будимпешти, током студијског путовања на коју ју је послала управа Позоришта.[1]

Улоге

Неке од улога које је Софија остварила су:[1]

Стручна јавност и публика као најбоља њена остварења оценили су прве три наведене улоге.[12]

Приватни живот

Надгробни споменик Софије Вујић на Алмашком гробљу у Новом Саду један је од Тридесет надгробних споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника који су као Просторна културно-историјска целина 1999. године проглашени за споменик културе[14]

Софија се 1867. године удала за композитора и диригента Аксентија Максимовића, који је тада био капелник у Српском народном позоришту.[15] У овом браку 1869. године добила је ћерку Милицу (Милку) Марковић, касније једну од најбољих српских драмских уметница и редитељка.[16] Због Максимовићевих музичких студија породица 1871. одлази у Праг. После изненадне мужевљеве смрти за Софију која остаје сама са четворогодишњом ћерком настају тешки тренуци, па је присиљена је да прихвати ангажман у путујућим позориштима.[12]

Шест година после смрти првог мужа, 1879. године, Софија се поново удаје, овога пута за осијечког велепоседника и трговца Петра Вујића. Годину дана после његове смрти, 1885. године вратила се у СНП и Нови Сад.[1]

У Новом Саду Софија Максимовић Вујић живела је са ћерком Милком Марковић у кући у Дунавској улици број 16. Кућа је била у власништву Марије Трандафил, која је тестаментом кућу оставила Матици српској. Софија и Милка су вероватно овде изнајмљивале стан од 1878. године.[17]

Софија Максимовић Вујић умрла је 5. априла 1921. у Новом Саду. Сахрањена је на Алмашком гробљу, у гробници И/5-658.[17]

Одликовања и признања

На опроштајној представи, током гостовања СНП-а у Сомбору, у име сомборске публике и Месног позоришног одбора песник Лаза Костић одликовао је Софију Максимовић Вујић сребрним венцем и с њом се опростио пригодним говором.[1]

У Новом Саду данас једна улица носи име Софије Вујић[18]

Постоји предлог да се на кући у Дунавској 16, где је становала са ћерком, постави табла која ће подсећати на Софију Вујић и Милку Марковић.[17]

Напомене

  1. ^ Паја Поповић умро је веома млад, у 25. години.[4]
  2. ^ Глумачку традицију наставили су и унуци проте Луке: Зорка Тодосић, Емилија Поповић[9], Милка Марковић[1], Лука Поповић и његове сестре Зорка Поповић—Премовић и Даница Поповић.[10] Последњи изданци ове династије били су праунуци проте Луке, Димитрије Митица Марковић и Љубица Тодосић, талентована глумица која је умрла веома млада.[11]

Види још

Референце

  1. ^ а б в г д ђ е ж Марковић 2011
  2. ^ MEČKIĆ, LAZAR. „Pozorišna umetnost”. NBO : Novi Bečej - Online. Архивирано из оригинала 16. 01. 2017. г. Приступљено 12. 1. 2017. 
  3. ^ MEČKIĆ, LAZAR. „Draginja Ružić, rođena Popović prva srpska profesionalna glumica”. NBO : Novi Bečej - Online. Архивирано из оригинала 16. 01. 2017. г. Приступљено 14. 1. 2017. 
  4. ^ „ТРИДЕСЕТ НАДГРОБНИХ СПОМЕНИКА СА ГРОБНИМ МЕСТИМА ИСТАКНУТИХ ПОЛИТИЧКИХ, КУЛТУРНИХ И ЈАВНИХ РАДНИКА, НА АЛМАШКОМ ГРОБЉУ У НОВОМ САДУ, О.НОВ”. Споменици културе у Србији. Српска академија наука и уметности. Приступљено 7. 9. 2017. 
  5. ^ Stojanović, Olja (2016). Zorka Todosić : 1864-1936 (PDF). Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije. ISBN 978-86-80629-87-2. COBISS.SR 226043148
  6. ^ „АДЕЛСХАЈМ-ПОПОВИЋ Марија”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 18. 1. 2017. 
  7. ^ „Тајне љубави чувених Срба (6): Грех са свастиком”. Vesti on-line. Приступљено 10. 1. 2017. 
  8. ^ „ДОБРИНОВИЋ Зорка”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 14. 1. 2017. 
  9. ^ Блажић, Мирјана. „Гости из Прошлости”. Радио Београд 1. РТС. Приступљено 12. 1. 2017. 
  10. ^ Mečkić, Lazar. „Luka Popović”. NOVI BEČEJ - ONLINE. Архивирано из оригинала 17. 03. 2022. г. Приступљено 5. 9. 2017. 
  11. ^ Stojković 1979, стр. 139
  12. ^ а б в г д Stojaković 2014, стр. 21
  13. ^ „ПЕНЗИОНИ ФОНД ЧЛАНОВА СНП”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 19. 1. 2017. 
  14. ^ „Тридесет надгробних споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника, на Алмашком гробљу у Новом Саду, О.Нов”. Споменици културе у Србији. Националног центра за дигитализацију. Приступљено 1. 3. 2017. 
  15. ^ Салај 2011
  16. ^ „МАРКОВИЋ МИЛКА”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 19. 1. 2017. 
  17. ^ а б в Stojaković 2014, стр. 23
  18. ^ „Ulica Sofije Vujić, Novi Sad, Južno-Bački”. PlanPlus. Приступљено 19. 1. 2017. 

Литература

Спољашње везе