Породица се 1842. године због "династичких промена" у Србији, преселила у Ириг, а затим у Нови Сад, па Карловце. Очево изгнанство га је инспирисало да напише дело "Сургун". Гимназију је тако матурирао у Сремским Карловцима. Гимназијске дане је описао у делу "Мохан Ђенадије". Опет због промене династије, породица се враћа у Србију и он завршава образовање на београдској Богословији.
Постављен је 1864. године за писара у шабачкој Конзисторији, код владике Гаврила. Учесник Српско-турских ратова (1876 — 1878). Био је једно време професорШабачке гимназије (1865 — 1866). Прелази у Београд 1866. године и следећих 14 година радио као писар у Министарству просвете и црквених дела Кнежевине Србије.[3]
За члана Српског ученог друштва изабран је 21. јануара 1868. Од 1892. је прво редовни, па почасни члан Српске краљевске академије. Био је управник Народног позоришта 1877. и 1880-1893. године.[1] Од 1893. године па до смрти Милорад је био администратор Краљеве цивилисте и Круниних добара.
Милорад Поповић Шапчанин
Осим што је од 1870. године секретар Министарства просвете, он је и инспектор , ревизор и надзорник српских школа. Био је реформатор српске просвете,[4] који се упознао са немачком просветом током студијског боравка у Немачкој. Превео је педагошко дело немачког педагога Карла Кера: "Рад у школи".
Уредник је листа Домаћица (1885). Неуморни културно-просветни и јавни делатник. Песник, приповедач, романописац, путописац, драмски писац, писац уџбеника. Написао је више позоришних дела која су извођена на београдској сцени. Објавио је преко 20 књига, међу којима и "Песме" (1863), "Приповетке" I, II и III (1877/1879), те "Задужбина" (1893). Издао је публикацију "Жубори и вихори", у којој се бавио нашом епском и лирском поезијом. Више ситних радова заступљено је у публикацијама: Даница, Јавор, Вила, Отаџбина, Стражилово и др.[5]
