Учесник је Народноослободилачког рата од 1941, а исте године је постао и члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). После ослобођења Југославије био је начелник Одељења за просвету Окружног Народноослободилачког одбора Крушевца. Завршио је Економски факултет у Београду, на коме је докторирао.[1]
Био је наставник Више партијске школе „Ђуро Ђаковић” и политички радник у Централном комитету Савеза комуниста Србије. Био је уредник Радио Београда од 1955, саветник у Републичком заводу за привредно планирање, професор и директор Више школе политичких наука у Београду. Потом, генерални директор Народне банке Југославије за Србију од 1963, посланик Привредног већа Савезне скупштине од 1965. године.[1]
Од новембра 1966. био је члан Председништва Савезне конферецније Социјалитичког савеза радног народа Југославије (ССРН). Од децембра 1971. до маја 1974. био је члан Извршног већа Скупштине СР Србије, а маја 1974. изабран је за потпредседника Скупштине СР Србије. Децембра 1975. постао је члан Савезног извршног већа (СИВ), а на ову функцију поново је биран маја 1978. године. Од 1982. био је председник Одбора за кредитно монетарни систем Скупштине СФРЈ, а од маја 1984. до маја 1986. председник Скупштине СР Србије.[2] Након тога био је делегат у Савезном већу Скупштине СФРЈ, а за председника Скупштине СФРЈ изабран је 15. маја 1989. године.[3] На овој функцији нашао се у тренутку кулминације југословенске кризе и избијања рата у Хрватској. Функцију је обављао до 11. јуна 1992. када је конституисана Савезна скупштина СР Југославије, након чега је отишао у пензију.
.svg)
