Рођен у Сарајеву7. августа1920. као јединац од мајке Лини Гугисберг, Немице и оца Феодора, Србина, чувенога лекара, доктора, професора и спортисте. Ђед с очеве стране је био шумски инжењер Стeво, рођен у „малом месту крај Карловца у Хрватској, од оца земљорадника (Симо) који је раније био аустријски 'фелвебел' и касније у пензији држао малу трговачку радњу.”[1] Бака му је била Катинка (рођена Поповић) из Славонскога Брода „од оца Стеве Поповића, банко-чиновника и мајке Марије која је рано умрла од ТБЦ плућа.”[1] Добио је име по стрицу, Феодоровом брату који је умро пред сам крај Првог светског рата на фронту.[1] Другога стрица Алексу су му усташе свирепо убиле.[1]
Грађански је Мостар играо тенис у шумици црногорице код Северног логора. Инжињерске, директорске, адвокатске и докторске супруге су се досађивале док су мужеви аргатовали. Моја је мајка рођена Гугисберг пила чај са млеком са госпођом Хеди Хлубна-Штајгер, такођер Швајцаркињом и супругом оног незаборавног добричине доктора Драгутина Хлубне који је као и мој отац завршио медицину у Берну. Замислите, две Швајцаркиње у једном Мостару. Понекад је мотоциклистички клуб излазио на излете у благајску Текију на кату или код Џебе на Буни на најбољу пастрмку на свету. У глухој провинцији једва се чуо тутањ чизама Вермахта...[2]
Студирао је права у Греноблу, Београду, а у Загребу је дипломирао.[3] Из Гренобла се вратио пред почетак Другог светског рата.[1] Када су усташе из Мостара одвеле на стрељање оца Феодора (који је се спасао тако што је с високог гребена скочио у Неретву), мајка га је отпремила одмах за Београд.[1]
У Другом светском рату био је тешко рањен на Сремскоме фронту „кроз десни лакат са повредом зглоба и костију”.[2] Озледе су биле лоше третиране у Београду, па га је отац Феодор морао оперисати у Зрењанину.[2]
На Факултету политичких наука докторирао је о теми „Историја новинарства у Србији“. Био је дугогодишњи је уредник Нина, оснивач Катедре за новинарство на Факултету политичких наукаУниверзитета у Београду и редовни професор предмета Теорије и технике новинарства. „Студенти су волели Сергијева предавања, његову живост, асоцијативност, мултидисциплинарност, неку врсту ренесансне формуле у којој се спајају умеће, писменост и широка култура, а све то са истраживачком упорношћу и рентгенским осветљавањем позадине.”[3]
Био је велики навијач Југословенског спортског друштва Партизан.[3] „Једном, кад је његов Партизан изгубио од неких Немаца (као по правилу у другом полувремену), у новинарском истраживању дошао је чак до податка да већина првотимаца Партизана у детињству у кући није имала сат.”[3]
Лукач је 1998. године пророчки написао будућност новинарства и Мреже:
Дочекаће нас почетак трећег миленијума са новим техничко-технолошким, електронским, немогућим могућностима телекомуникације и информатике. Према њима данашње чудо Интернет убрзо ће изгледати као фосил из палеолита. Размак између догађаја и извештаја ће се истопити до нуле, а информативни глобализам изгледаће и деци нешто што се подразумева. Новинар ће извештавати брзином светлости, а у торби ће носити електронске меморије о свему и свачему. Биће и жестоке конкуренције!
...
Новинаре ће у XXI веку сачекати још жешћи притисци политичко-привредних силника. Они су одувек тежили да укину право на различитост и уведу монопол своје истине. Најмање желе новинаре који ће бити уста народа намењена ушима владара. Просто је цинично и несхватљиво колико је тиранима стало до доброг јавног мњења. Историјски су те бруталне силе побеђивале у понекој бици, али су на концу, као и свака диктатура лажи, изгубили ратове. Новинарски Гебелси и њихови господари трају кратко.[3]
Његова друга супруга је била знаменита професорка и редитељ Огњенка Милићевић. „Из првог брака има јединицу кћерку која живи удата у Фрајбургу у Швајцарској.”[1] Његова прва супруга, Загрепчанка — с којом је био шест година у браку — умрла је од рака дојке у Француској.[1]
Лукач је био продуктиван новинар (написао је много новинарских текстова), али никада није волео да објављује књиге и да их пише. Литература из које се учило на ФПН-у била су само предавања, а иза њега су остале само белешке с предавања писане машином за куцање и само за интерну употребу.
Теорија и техника новинарства: /белешке предавања/ (1979)
