Првенство се одржавало по лигашком систему где је играо свако са сваким, а коначан пласман одређен је на основу броја освојених бодова. Учестовало је укупно 8 репрезентација, а по први пут се на светској сцени појавила репрезентација Совјетског Савеза. Европске репрезентације уједно су се бориле и за наслов континенталног првака.
Репрезентација Совјетског Савеза је потпуно неочекивано на свом дебитантском наступу освојила златну медаљу и на тај начин означила почетак доминације овим спортом која ће трајати наредних скоро 40 година, све до распада земље 1991. године. Канађани, који су важили за највећег фаворита за нову златну медаљу, доживели су убедљив пораз пред 16.000 гледалаца у последњој утакмици турнира од Совјета, резултатом 7:2, док је бронзана медаља припала домаћину Шведској. Како су на светским првенствима у то време могли да наступају само играчи из аматерских клубова, репрезентацију канаде је на турниру представљала екипа Ист Јорк Линдхурста из друге дивизије хокејашке лиге Онтарија.
По окончању првенства по први пут су проглашени најбољи играчи за сваку позицију, што ће постати у наредним годинама постати традиција, док је најефикаснији играч био Канађанин Мо Галанд са 20 индексних поена. За најбољег голмана проглашен је Канађанин Дон Локарт, најбољи одбрамбени играч је Швеђанин Ларс Бјерн, док је за најбољег нападача проглашен совјетски репрезентативац Всеволод Бобров.
На турниру је одиграно укупно 28 утакмица и постигнуто 222 гола, или у просеку 7,93 погодака по утакмици. Све утакмице уживо је пратило укупно 148.399, или у просеку 5.300 гледалаца по мечу.
.svg)
