На Универзитету је учествовао у свим политичким акцијама револуционарних студената, због чега је више пута хапшен и извођен пред суд. Војни рок је одслужио током 1934. и 1935. године у Школи за резервне официре у Билећи. По доласку из војске, 1935. године је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Поред политичке активности на Универзитету, активно је преко распуста учествовао у јачању партијских организација у Беранском срезу. Почетком 1936. године је био ухапшен, под сумњом да је учествовао у убиству жандармеријског поднаредника Пантовића, вође патроле која је покушала да растера омладину с великог револуционарног посела у Пешцима. У истражном затвору у Беранама остао је до маја исте године, када је, судском пресудом, ослобођен оптужбе. Убрзо после пуштања на слободу, дошло је до полицијске провале у беранску партијску органузацију, па је са групом другова, да не бих био ухапшен, морао да емигрира у Албанију, у град Берат. После повратка из Албаније, поново је провео месец дана у затвору.[1]
Године 1937. се спремао, да на позив КПЈ, оде у Шпанију и да се тамо у редовима Интернационалних бригада, бори против фашизма. Приликом поласка, био је ухапшен на железничкој станици у Београду. Тада је провео 15 дана у затвору Управе града Београда познатој „Главњачи“, где га је ислеђивао злогласни полицијски агент Ђорђе Космајац. Иако је у затвору био мучен и малтретиран, није ништа признао и никога одао. Од 1938. па до почетка рата, као апсолвент права, бавио се професионаним политичко-револуционарним радом, како на Универзитету, тако и у родном крају. Пошто се за време боравка у Албанији, није одазвао на војну вежбу, Војни суд у Сарајеву га је почетком 1939. године осудио на три месеца затвора и одузимање официрског чина, а казну је издржао у Беранама. Био је један од учесника великих студентских демонстрација у Београду, 14. децембра1939. године. После демонстрација је у познатој „физичкој сали“ старе зграде Правног факултета (ова сала се данас зове „Сала народних хероја, а у згради се налази Филолошки факултет) одржао је предавање о полицијском терору над студентима, после чега се на неколико месеци повукао у илегалност и живео у Новом Саду и Беранама.[1]
Народноослободилачка борба
После антиратних демонстрација у Загребу, 1940. године, поново је био ухапшен, с групом другова, и предат Државном суду за заштиту државе. Тада је извесно време провео у затвору Управе града Београда „Главњачи“, а онда је послат у новосадски затвор, где је са групом затвореника учествовао у шестодневном штрајку глађу, током кога су захтевани бољи услови за политичке затворенике. После тога је био пребачен у затвор на Ади Циганлији, пошто му је било суђено у Београду. Заједно с групом беранских комуниста, био је оптужен да је у демонстрацијама 14. децембра 1939. године, поред осталог, тукао жандарма, али је у недостатку доказа био ослобођен.[1]
За време Априлског рата, 1941. године, налазио се на челу добровољачког одреда од око 80 људи, који је био формирао Месни комитет КПЈ за Беране и са којим је пошао на југословенско-италијанско ратиште у Албанији. После окупације Југославије, активно је радио на организовању устанка у Беранском срезу. Као члан Војне комисије, организовао је прикупљање и чување оружја, радио на формирању герилских одреда, на обучавању омладине у руковању оружјем. У борбама за ослобођење Берана, од 18. до 20. јула, био је командир Бучког герилског одреда. После ослобођења Берана, био је именован за члана Војног комитета, и у том својству је учествовао у организовању устаничких батаљона и других самосталних јединица у Беранском срезу. На Скупштини народних представника среза беранског, 21. јула 1941, активно је учествовао у доношењу одлука и формирању „Среског народног одбора ослобођења“ — ово је био први народноослободилачки одбор формиран у Југославији, а Саво је био његов члан.[1]
У другој половини 1941. године био је изабран за члана Месног комитета КПЈ за Колашин, а нешто касније и за члана Окружног комитета КПЈ за Колашин. Тада је именован и за политичког комесара Комског партизанског одреда, са којим је учествовао у бици за Пљевља, 1. децембра1941. године. У овој борби се истакао изванредном храброшћу — предводио је групу бомбаша у јуришу на непријатељска утврђења и био тешко рањен. Потом је био на лечењу у партизанској болници на Жабљаку, а током борaвка у овој болници обављао је дужност њеног политичког комесара.[1]
После оздрављења, почетком марта 1942. године, поново се вратио у Колашин. Тада је формиран нови Окружни комитет и Саво је био његов секретар. Од краја јуна 1942. до пролећа 1943. године радио је на организовању партизанских група у горњем Полимљу и Потарју, у својству организационог секретара ОК КПЈ за Беране. Потом се у пролеће 1943, пред саму Пету непријатељску офанзиву, пробио до Врховног штаба НОВ и ПОЈ, где је реферисао о политичкој ситуацији на његовом терену. Тада је добио задатак да ради на организовању служби безбедности, које би требало да заштите народ од окупаторских и квислиншких јединица, али га је почетак Пете непријатељске офанзиве омео у овом задатку.[1]
Затим је учествовао y формирању Андријевичко-беранског ударног батаљона, с којим ћe до јесени 1943. године учествовати у борбама у непријатељској позадини. Октобра 1943. је поново био изабран за секретара Окружног комитета КПЈ за Беране и тада је активно радио на ослобођеној територији горњег Полимља на организовању народне власти, мобилизацији нових бораца, стварању нових јединица и др. Априла 1944. године је постао командант групе новоформираних батаљона, са којима се борио против Немаца и квислиншких јединица — четника и муслиманске милиције. Септембра 1944. је учествовао у борбама за ослобођење Андријевице и Берана, од Немаца и четника, а октобра 1944. је са групом официра НОВ и ПОЈ био упућен у Совјетски Савез на школовање. У Москви је завршио Вишу војну академију „Ворошилов“.[1]
