Првобитни план хрватског врха и Фрање Туђмана је био да створи националну државу Хрвата (што је и учинио изменама устава 1990. године), у саставу СФРЈ. Касније се одустало од ове идеје, и желела се нека лабава конфедерација Хрватске, и осталих југословенских земаља. Срби, који су хтели да остану да живе у Југославији, нису прихватили ове промене и жеље хрватског врха, па су се стога организовали у циљу заштите својих права, и у жељи да остану део Југославије.
Дана 21. децембара, 1990. САО Крајина је званично проглашена, и објавила је да она жели остати део СФРЈ, и да ће на евентуално проглашење хрватске независности, Срби одговорити истом мером.
„Српско Народно Вијеће“ 16. марта, 1991. је изгласало, да ће се у случају независности Хрватске од СФРЈ, Крајина прогласити независном од Хрватске, али у саставу Југославије. Неке крајишке вође су чак изјавиле жељу да Крајину анектира Србија.
Дана 12. маја 1991. одржан је референдум о даљој судбини Крајине. На референдуму су могли да учествују само Срби. Референдумом је одлучено да се Крајина отцепљује од Хрватске, и да остаје део Југославије.
Убрзо након проглашења независности почели су сукоби између Срба и Хрвата. ЈНА покушава да раздвоји зараћене стране, али убрзо стаје на страну Срба и помаже им да прошире територију коју контролишу. Западна Славонија и Источна Славонија, Барања и Западни Срем долазе под српску контролу, и тада Срби држе под влашћу трећину површине авнојевске Хрватске.
Дана 19. децембра, 1991. Милан Бабић (председник САО Крајине) и Горан Хаџић (председник Источне Славоније, Барање и Западног Срема) су прогласили уједињење ове две области и прогласили Републику Српску Крајину. Фебруара 1992. ова република се прогласила независном.