Кун је рођен у Бечу у Аустрији, где је похађао гимназију. Његово интересовање за хемију рано се појавило; међутим имао је много интереса и касно се одлучио за студије хемије. Између 1910. и 1918. био је школски друг Волфганга Паулија, који је добио Нобелову награду за физику за 1945. годину. Почев од 1918. године, Кун је похађао предавања из хемије на Бечком универзитету. Завршио је студије хемије на Универзитету у Минхену и докторирао 1922. године код Рихарда Вилштетера за научни рад о ензимима.
Након дипломирања, Кун је наставио научну каријеру, прво у Минхену, затим на ЕТХ у Цириху, а од 1929. надаље на Универзитету у Хајделбергу, где је био шеф хемијског одсека почев од 1937. године. 1928. оженио се са Дејзи Хартман, а пар је потом имао два сина и четири кћерке.
1929. године постао је директор Института за хемију на новооснованом Институту за медицинска истраживања Кајзер Вилхелм (који је од 1950. године преименован у Макс Планк Институт за медицинска истраживања у Хајделбергу). До 1937. године такође је преузео управу над овим Институтом.
Потом му је 1938. додељена Нобелова награда за хемију за „рад на каротеноидима и витаминима“, али је одбио награду јер је Хитлер забранио немачким грађанима да је прихвате. У руком писаном писму, чак је описао доделу награде Немцу као позив за кршење Фирерове уредбе.[1][2] Награду је примио након Другог светског рата.[3] Кун је такође заслужан за откриће смртоносног нервног агенсаСоман 1944. године.[4]
Кун је умро 1967. године у Хајделбергу, Немачка, у 66. години.
Нацистичка ера
Кун је сарађивао са високим нацистичким званичницима[5] и пријавио тројицу својих јеврејских сарадника 1936.
2005. године Друштво немачких хемичара (Gesellschaft Deutscher Chemiker, GDCh) се изјаснило о својој намери да више не додељује медаљу Ричарда Куна: „Одбор GDCh намерава да прекине са доделом медаље назване по органском хемичару, добитнику Нобелове награде године 1938. и председнику GDCh 1964–65, Ричарду Куну. Одбор на тај начин повлачи последице истраживања о понашању Ричарда Куна током национал-социјализма. Иако питање да ли је Кун био убеђени националсоцијалиста или само следбеник оријентисан на каријеру није у потпуности разрешено, он је неспорно подржавао нацистички режим помоћу административних и организационих начина, посебно својим научним радом. Упркос својим научним достигнућима, Кун није погодан да служи као узор и епоним за важну награду, углавном због својих нерефлектираних истраживања отровних гасова, али и због понашања према јеврејским колегама“ (Nachrichten aus der Chemie 54, Мај 2006, стр. 514).
^U. Deichmann, "Dem Duce, dem Tenno und unserem Führer ein dreifaches Heil", published in D. Hoffmann and Mark Walker (eds.), "Physiker zwischen Autonomie und Anpassung" (Weinheim: Wiley-VCH Verlag, 2006).
^Sarah Everts, Chemistry In Nazi Germany, Chemical & Engineering News, Volume 91, Issue 37, pp. 30-33, September 16, 2013, American Chemical Society.
^Lukey, Brian J.; Salem, Harry (2007). Chemical Warfare Agents: Chemistry, Pharmacology, Toxicology, and Therapeutics. CRC Press. стр. 12. ISBN9781420046618.
