Почетком 1945. народноослободилачка борба у источној Босни ушла је у завршну фазу. Као једно од последњих окупаторских упоришта, Бијељина је имала видан оперативни значај за обе стране: за Немце била је значајно упориште на правцу Западна Морава-долина Дрине-Брчко, куда су се извлачили делови групе армија Е, и којим се обезбеђивало десно крило немачких снага на Сремском фронту. За 2. армију НОВЈ, која је оперисала у источној Босни, Бијељина је пресецала правац Тузла-Шабац, најпогоднију комуникацијску линију за везу са базама у Србији.[1]
Супротстављене снаге
Силе осовине
Половином јануара Бијељину је бранила немачка борбена група Скендербег и делови 12. усташко-домобранске дивизије.[1]
Борбена група Скендербег образована је у јесен 1944. на Косову и Метохији, током повлачења немачке групе армија Е из Грчке. Образована је од делова разбијене немачке 21. СС дивизије Скендербег (коју су сачињавали албански квислинзи из Албаније, Косова и Метохије), свега око 3.000 бораца, и око 4.000 немачких морнара из Грчке - укупно око 7.000 војника, са задатком да обезбеђује леви бок немачке војске у повлачењу на простору Метохије. Борбена група се 26. септембра код села Драгаша сударила са Првом косовско-метохијском бригадом НОВЈ, али је потиснута натраг у Призрен.[2] Средином октобра борбена група Скендербег учествовала је у неусплом пробоју у Црну Гору (како би се омогућило повлачење немачког 21. брдског корпуса из Албаније у Херцеговину и Далмацију), али је 16. октобра одбијена код Чакора (од стране 3. ударне дивизије НОВЈ и италијанске дивизије Гарибалди), па је до 17. новембра 1944. уз помоћ балиста држала Пећ, Ђаковицу и Призрен, штитећи одступницу групе армија Е при повлачењу преко Метохије ка Косову пољу, а затим се повукла са Космета.[3] Крајем 1944. борбена група је ушла у састав немачког 34. армијског корпуса (117. ловачка, 41. пешадијска, 7. СС дивизија Принц Еуген, Дивизија за нарочиту употребу Stephen, пуковска борбена група 264. дивизије, борбене групе Скендербег и Бургемајстер, као и 12. и 13. усташко-домобранска дивизија) на Сремском фронту.[4]
Крајем 1944. војне снаге НДХ спале су на око 80.000 усташа и домобрана, који су на захтев Немаца у јануару 1945. реорганизовани у 16 мешовитих усташко-домобранских дивизија, под командом усташких официра и непосредном контролом немачких корпуса, које су по плану требале да имају око 130.000 бораца. Тако је једна усташко-домобранска дивизија званично имала 5-8.000 војника, али је одзив регрута на мобилизацију био веома слаб, а дезертирање масовно. Тако је просечна усташко-домобранска дивизија у пракси била јединица мале борбене вредности.[5]
28. славонска дивизија НОВЈ формирана је 17. маја 1943: учествовала је у ослобођењу Београда (24. октобра 1944). У децембру 1944. придружена је Другој армији НОВЈ и прешла у Босну. У октобру 1943. имала је 1.732 борца,[7] а у јануару 1945. око 5.000-6.000 бораца.[8]
Битка
Битка за Бијељину била је део ширих операција Прве и Друге армије НОВЈ на Сремском фронту. Први напад извршила је 28. славонска дивизија НОВЈ 19. јануара, али је у склопу велике немачке противофанзиве на читавом Сремском фронту (17-19. јануара) одбијена.[1] Међутим, фронт је стабилизован истог дана, а то је био последњи покушај немачких снага да преузму иницијативу на Сремском фронту.[4]
Други напад, под руководством Штаба Друге армије, извеле су 17. источнобосанска и 28. славонска дивизија 27. јануара: 28. дивизија је после снажне артиљеријске припреме напала правцем Финцов салаш[а]-Агине пучиле[б], а 17. дивизија правцем Пашине башче[в]-железничка станица, затварајући делом снага правац Брчко-Бијељина. Борбе су вођене цео дан и ноћу 27/28. јануара. Дивизије су на прилазима граду одбијене јаком и добро организованом ватром.[1]
Борбе су настављене 28. јануара, када су делови 28. дивизије успели да продру у село Патковачу и у близину Финцовог салаша и Агиних пучила, а делови 17. дивизије избили до железничке станице. Због слабе видљивости артиљерија није била у стању да ефикасно подржава напад. Са достигнуте линије дивизије су у зору 29. јануара продужиле напад. У оштрим борбама обе стране претрпеле су тешке губитке, при чему је непријатељ успео да задржи своје положаје.[1]
У току 30. и 31. јануара снаге су прегруписане, дивизије попуњене, па је организован поновни напад за ноћ између 31. јануара и 1. фебруара. Уочи напада авијација је бомбардовала немачке положаје. Преко Буџака[г] напала је 17. дивизија, затворивши делом снага комуникацију Брезово поље-Бијељина, а 28. дивизија преко Финцовог салаша и Агиних пучила. И овог пута дивизије су наишле на јак отпор и биле одбијене јаком и сасређеном ватром. Ноћним нападима 1/2. и 3/4. фебруара дивизије су делимично имале успеха, али су Немци успели да изгубљено земљиште поврате противнападом, па је напад НОВЈ обустављен 3. фебруара.[1]
Иако је напад на град одбијен, Бијељина је у фебруару и марту остала под опсадом 17. и 28. дивизије, које су преузеле читав фронт у Семберији. Борбе мањег интензитета у ширем простору Бијељине настављене су све до првих дана априла (Јања је ослобођена 16. марта), када је 1. армија НОВЈ учинила последњи напор за пробој Сремског фронта. У саставу Јужне групе дивизија из Прве армије (2. пролетерска, 5. и 17. дивизија) 17. дивизија је у садејству са деловима 2. пролетерске дивизије ноћу 2/3. априла 1945. ослободила Бијељину.[1][4][6]
Последице
Пад Бијељине угрозио је десни бок немачких снага утврђених између босутских шума и Дунава: Брчко је ослобођено 8. априла, а Сремски фронт је пробијен већ 12. априла 1945.[4]
