Никуда не идем (мкд. Не одам никаде) је збирка прича македонске књижевнице Румене Бужаровске (мкд. Румена Бужаровска) објављена 2018. године.[1] Српско издање књиге објавила је издавачка кућа Booka из Београда 2019. године у преводу Ирене Шентевске.[2]
О аутору
Румена Бужаровска је рођена 1981. године у Скопљу. Објавила је до сада збирке прича: Жврљотине (2007), Осмица (2010), Мој муж (2014) и Никуда не идем (2018). Ауторка је и студије о хумору у савременој македонској и америчкој краткој причи О смешном: Теорије хумора кроз призме кратке приче (2012).[3] Књиге су јој превођене на енглески, француски, српски, хрватски, словеначки и бугарски језик. На Филолошком факултету у Скопљу је запослена као доцент америчке књижевности. Бави се и књижевним преводом са енглеског на македонски језик.[4] Коауторка је и коорганизаторка вечери приповедања женских прича ПичПрич.[3]
О књизи
Румена Бужуровска књигом Никуда не идем „проширује подручје борбе“ и у жижу ставља однос локалног и глобалног, „наших“ и „странаца“, као и позиције наших тамо и странаца овде.[4]
Ауторка говори о македонској емиграцији, о дилемама које су посвећене економској и присилној емиграцији Македонаца у западни свет.[5]
Књига Никуда не идем је сачињена од седам прича које говоре о свакодневици, тематизоване жељом сваког од нас да одемо из ове средине где живимо, и да будемо срећни и задовољни на неком другом месту. Ту је галерија ликова који због своје неодлучности живе „ни тамо ни вамо“. У причи Сиса Јелена је растргнута између емоција према родном крају где је отишла да види свог оца који је на самрти, и живота преко океана где не може да се прилагоди. Риста не може да се помири са судбином његове изгубљене фамилије и изневере његове супруге у Мелбурно у причи Ту сам. Никуда не идем. Софија и Иван су само смешна прича манифестирајући своју успешност и притом стављајћи на тацну своју сировост у причи Медуза. Супруга и дете тензичног Владе показују сву своју тупавост покушавајући да прихвате све оно што њима нуди Феникс у Аризони као свој дом у причи Чероки црвена. Таква је и претставица у Америчкој амбасади где јадна Весна, чији је брак на стакленим ногама, покушава да буде у истом расположењу са супругом америчког амбасадора у причи Осми март.[5]
Иако су јунаци ових прича из Македоније, њихово искуство се може упоредити са искуствима људи из свих земаља у региону. Ово се односи на ситуције који се дешавају у Македонији, али и на оне које се дешавају у иностранству. Приповетка која најбоље осликава ову „балканску другост” је прича Чероки, која сликовито описује одлазак једног балканског пара са дететом да тражи „бољи живот” у Америци. Приказани су у исто време и одушевљавања и гађења, а слом различитих очекивања и сусрет култура најснажније се види кроз очи збуњеног дечака. Инфериорност која се осећа у односу на Запад, надокнађује се лажном супериорношћу у односу на „друге”, који су дати кроз ликове Мексиканаца.[6]
Садржај
Књига Никуда не идем садржи седам прича:[4]
- Ваза
- Купине
- Сика
- Ту сам. Никуда не идем
- Медуза
- Чероки црвена
- Осми март (Хармоника)
Референце
Спољашње везе
