Младен Ољача
Младен Ољача
Датум рођења	(1926-10-10)10. октобар 1926.
Место рођења	Деветаци
Датум смрти	10. јануар 1994.(1994-01-10) (67 год.)
Место смрти	Београд

Младен Ољача (Деветаци, 10. октобар 1926^[1] — Београд, 10. јануар 1994^[2]) био је српски књижевник.^[3]

Рођен је 1926. године у селу Деветаци у близини Босанског Новог (данас Нови Град). Његово сиромашно дјетињство прекинуо је рат. Одмах по избијању устанка, као петнаестогодишњак, ступио је у Народноослободилачку борбу, а већ сљедеће, 1942. постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Рат и револуција пресудно су утицали на Ољачино људско и стваралачко опредјељење. Његова личност обједињава прегалаштво политичког радника, борца за даљи самоуправни преображај друштва и активизам умјетника који је своје дјело испунио хуманим идеалима ослобођенога човјека.

Књижевним радом бавио се од 1947.^[2] Објавио је више књига приповједака ("Шапат борова"), романа ("Три живота“ „Црне секире“, „После поноћи“, „Молитва за моју браћу“, „Развалина“, „Нађа“, „Козара“), те репортажа ("Сусрети у земљи октобра") и расправа ("Култура и политика").^[1] Ољачина дјела су преведена на двадесет и четири језика. Умро је 10. јануара 1994. године у Београду.

Године 1971. добио је за роман "Козара" награду Савеза бораца Југославије као најбоље књижевно дело о рату и револуцији.^[2]

Добитник је и бројних других награда и признања: Златне плакете Босанског Новог, Приједора и Градачца, награде Удружења књижевника Србије за роман "Молитва за моју браћу", награде Удружења књижевника БиХ за животно дело, 27. јулске награде СР БиХ, Златне арене пулског филмског фестивала за сценарио, и награде ЗАВНО БиХ-а, највећег признања у БиХ за допринос развоју републике.^[2]