Рат и револуција пресудно су утицали на Ољачино људско и стваралачко опредјељење. Његова личност обједињава прегалаштво политичког радника, борца за даљи самоуправни преображај друштва и активизам умјетника који је своје дјело испунио хуманим идеалима ослобођенога човјека.
Књижевним радом бавио се од 1947.[2] Објавио је више књига приповједака ("Шапат борова"), романа ("Три живота“ „Црне секире“, „После поноћи“, „Молитва за моју браћу“, „Развалина“, „Нађа“, „Козара“), те репортажа ("Сусрети у земљи октобра") и расправа ("Култура и политика").[1] Ољачина дјела су преведена на двадесет и четири језика. Умро је 10. јануара1994. године у Београду.
Године 1971. добио је за роман "Козара" награду Савеза бораца Југославије као најбоље књижевно дело о рату и револуцији.[2]
Добитник је и бројних других награда и признања: Златне плакете Босанског Новог, Приједора и Градачца, награде Удружења књижевника Србије за роман "Молитва за моју браћу", награде Удружења књижевника БиХ за животно дело, 27. јулске награде СР БиХ, Златне арене пулског филмског фестивала за сценарио, и награде ЗАВНО БиХ-а, највећег признања у БиХ за допринос развоју републике.[2]
Извори
^ абМилисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 589.