Рођен је 1875. године у Великој Иванчи код Младеновца, где је завршио основну школу. Гимназију је завршио у Београду, а затим Учитељску школу у Алексинцу. У младости је стално носио шумадијску народну ношњу, а испод кошуље амајлију – платнени замотуљак са груменом земље из његове родне Иванче. Радио је у већем броју сеоских основних школа. Учествовао је у Балканским ратовима, у бици на Куманову и опсади Једрена. Сећао се како су ратници после освајања Једрена причали како им је жао што опсаду Једрена нису искористили да продуже даље, све до Цариграда. Учествовао је у Колубарској бици, после које је оболео од тифуса. Бугарске окупационе власти су га 1915. протерале преко Мораве као празноскитајушчег.
Сарађивао је са часописима: „Звезда", „Нова искра", „Бранково коло", „Босанска вила", „Зора" и „Будућност".[2]
Преводио је поезију и прозу са француског, руског, пољског, чешког, словачког, словеначког и бугарског језика.[2]
Године 1902. објавио је своју прву песнику збирку Сељанчица, по којој ће понети надимак.[2] Годину дана касније објавио је проширено издање истоимене збирке. Његов рад био је критикован од стране модерниста као конзервативан, док му је конзервативни део књижевних критичара замерала новотарије и модернизам.[2]Сима Пандуровић је за Петровића написао да се ради о "безосећајној незналици" и „шарлатану који записује све што чује по сеоским механама, сокацима и пољима".[2]Јован Скерлић је записао: "...г. Петровић пада у одушевљење певајући да ће све донде трајати, и славе и Србина, докле год буде имало вина. Зато нам тако лепо и иде! Књижица г. Петровића је свежа, ведра, пријатна - права лепушкаста сељанчица. Али она је монотона као обзорје и живот сеоски, једнострана мотивима, претерано оптимистична по ономе што писац види на селу и што држи за достојно да се у стихове стави. Та оскудица надахнућа, та скученост хоризонта главна је мана целе наше младе поезије, целе, без и једнога изузетка. 'Сељанчице‘ се дају читати, то је књижица од вредности, али колико је све то далеко од праве поезије!"[2]
Петровић је за стихове Играле се делије насред земље Србије, ситно коло до кола чуло се до Стамбола нашао инспирацију у сећању на ратна дејства током којих је опседано Једрене. Том приликом је српска војска жалила што не могу да освоје и Стамбол (данашњи Истанбул) „царски град охол".[2]
Живео је одвојен од жене и деце у Крушевцу и Београду. Оболео је од туберкулозе. Заборављен од свих, умро је у беди и немаштини на Чукарици.[3] Према речима његове супруге Руже,[2]3. марта1921. је рекао да ће умрети 17. априла, што се и догодило. Сахрањен је у Београду на Топчидерском гробљу о државном трошку, без споменика на његовом гробу.[2]
Дела
„
„Умрећу када рађају се руже, последњи дах њин ћу попит' први и однећу га у гробницу мрачну да се с њим сладе акрепи и црви."[4]
”
— Милорад М. Петровић, Катрен који је Петровић написао пред смрт.
