Милица Бабић Андрић (Босански Шамац , 2. септембар 1909 — Херцег Нови , 24. март 1968 ) била је српски костимограф и универзитетски професор.[ 1] [ 2]
Гроб у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду Рођена је у трговачкој породици као ћерка Стевана и Зорке Бабић (1887—1974), рођене Писаревић, 2. септембра 1909. у Босанском Шамцу.[ 3]
Школовала се у Бечу 1925 —1929 . године на Школи за примењену уметност. Праксу је завршила у Паризу [ 1] фр. Rodier Београду . Од 1. фебруара 1931 . са прекидима до 1964 . је била костимограф у Народном позоришту у Београду , као први школовани костимограф у српском позоришту[ 4] Бранком Гавелом , Јосипом Кулунџићем , Хугом Клајном , Рашом Плаовићем , сценографима Владимиром Жедринским , Станиславом Беложанским , Ананијем Вербицким и Миомиром Денићем .
Била је на уметничком усавршавању у Берлину од јуна 1939. до маја 1941, тада је била и модни дописник „Политике “. Од 1934. предавала је на Глумачкој школи београдског Народног позоришта, а после Другог светског рата била је професор костимографије на Академији примењених уметности и Позоришној академији у Београду (од 1950. године).
Сарађивала је са позориштима у Новом Саду , Нишу , Шапцу , Загребу , Сарајеву , Бањалуци , Скопљу , Дубровнику и Љубљани . На првој изложби позоришне сценографије 1938. године у павиљону „Цвијета Зузорић“ излагала је нацрте за 17 сценско-музичких дела.
Костимима је опремила филмове „Живјеће овај народ” (1947), „Сви на море” (1952), „Њих двојица” (1955), „Госпођа министарка” (1958) и „Мис Стон” (1958).
Као гост у Сарајевској опери, дала је костимографије за „Коштану” (1949), „Фигарову женидбу” (1950), „Жетву” (1950) и „Љубавни напитак” (1951).
За рад на пољу костимографије добила је Орден рада са златним венцем (1949), „Стеријину награду за костим” (1949) и плакету града Београда (1964).[ 5]
Била је прво удата, 1932. године, за новинара, дипломату и преводиоца Ненада Јовановића (1907 — 1957), а после његове смрти удала се 27. септембра 1958. за књижевника Иву Андрића .[ 6] [ 7]
Сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду .[ 5] [ 8]
^ а б „БАБИЋ-ЈОВАНОВИЋ-АНДРИЋ Милица” . Енциклопедија Српског народног позоришта . Приступљено 23. 1. 2024 . ^ Lazukic, Natasa (2023-04-21). „NIJE BILA SAMO ŽENA NOBELOVCA: U rodnom Šamcu otvorena spomen-kuća Milice Babić Andrić (FOTO/VIDEO)” . Novosti (на језику: српски). Приступљено 2024-01-29 . ^ Симо Ц. Ћирковић : Ко је ко у Недићевој Србији 1941-1944, pp. 31, изд. Просвета, Београд 2009.COBISS.SR 170123788 ^ Српски биографски речник, том 1, Матица српска. . Нови Сад. 2004. pp. 335,. ISBN 978-86-83651-49-8 .
^ а б „Život i djelo Milice Babić” . vijesti.me . Приступљено 23. 1. 2024 . ^ 100 личности, људи који су променили свет , број 93. „Иво Андрић“, издат 19. јануара 2011, pp. 18, ISSN 1791-6127 ^ 011info.com <[email protected] >. „Kako su se zavoleli Ivo Andrić i Milica Babić (1. deo) – ljubav prikrivena snovima i hartijom” . 011info - najbolji vodič kroz Beograd (на језику: српски). Приступљено 2024-01-29 . ^ Kravljača, Olgica (2023-07-19). „Milica Babić: Žena koju je Ivo Andrić upoznao na Dorćolu, čekao 20 godina i zavoleo za ceo život” . Ona.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-01-29 .
О. Милановић, П. Васић и А. Слијепчевић: Милица Бабић, уметник сценског костима (монографија), Београд 1973.
Српски биографски речник , том 1, Матица српска, Нови Сад године, одредница „Бабић-Јовановић, Милица“. 2004. ISBN 978-86-83651-49-8 . стр. 335,.Симо Ц. Ћирковић : Ко је ко у Недићевој Србији 1941-1944, изд. Просвета, Београд 2009, одредница „Бабић, Милица С.“ pp. 31,COBISS.SR 170123788 Народно позориште Сарајево: 1921-1971/одговорни уредник Убавић Влајко
.JPG)
