Основну школу похађао је у Новом Винодолском и Земуну, а завршио у Београду. Гимназију је почео у Београду, матурирао у Загребу, 1947. Рат и прве послератне године провео у Загребу. После матуре, радио као новинар у загребачком Народном листу у културној рубрици, филмска критика.
Почетком 1949. долази у Београд на студије режије на тада основаној Позоришној академији. Професори су му били Бојан Ступица и Хуго Клајн. Дипломирао је 1951. године. Од 1953. до 1954. био је редитељ и директор драме у НП у Крагујевцу. У Београд прелази 1955. као редитељ у Београдској комедији и као хонорарни асистент на Академији за позоришну уметност. У Београдско драмско позориште прелази у сезони 1956/57, а 1961. у Народно позориште.
Предавао на Факултету драмских уметности у свим наставним звањима, био је и шеф катедре, продекан и декан.
Режирао је бројне позоришне представе и ТВ драме. Урадио је и три позоришне и ТВ адаптације.
Био је у браку са Мирославом Миром Чохаџић, телевизијским, позоришним и филмским костимографом.[1]
Позоришне представе, режија
О режисерском стилу и односу Миленка Маричића према позоришту, Мухарем Первић је написао: Маричић зна да позориште и живот нису исто; оно што тражи то је њихова тајна, дубока веза. Маричић није дословни, тврди реалиста, али ни пуки езгибиционист; његово осећање сценске реалистичности је развијено и дубоко. Није конзервативан, конвенционалан, али не подлеже ни моди ни помодности; не да се површним новотаријама. Његова је амбиција темељитост или зрелост, свеједно. Маричић је присталица модерне, уравнотежене глуме, редитељ ваљаног осећања простора и просторних односа, редитељ присно упућен у текст који ради, са слухом за оркестрацију глумачких гласова.
Представа је за Маричића и поред солидних припрема, авантура, бег и покушај да се прибегне смислу. У сваком случају, представа је ризик,
искушење, задовољство и очај, како кад, и како у којој фази рада на представи. До представе Маричић прелази тежак, дрхтав и драматичан пут;
представа је тако за овог редитеља увек и врста обрачуна са собом, са замишљеним концептом и визијом, али и са Другима, тешко и мукотрпно уклапање
онога што јесте и онога што нам изгледа да јесте. Маричић се скрива и открива у раду на представи, у свом позоришном братству које му, и такво
какво је, помаже да живи, и повремено дарује смисао, лепоту и уметност. И после свега, позориште је за Маричића једино место у коме је позоришни човек срећан. Представа и позориште му пружају и мир и немир, и задовољство и очајање, осећање испуњења, остварености и празнине и промашености.[2]
^Један ме је дечак тражио, Миленко Маричић, изабрао и приредио Гордан Маричић, ННК Интернационал, Београд, 2014.
^Мухарем Первић, "Миленко Маричић", у: Глумац и његова браћа, Београд 2002,
112-113.
Литература
Milenko Maričić, Jedan me je dečak tražio, Izabrao i priredio Gordan Maričić, NNK Internacional, Beograd 2014.
Milenko Maričić, Milenkonija, Predstava je moje biće, otvoreno i slobodno, Izabrao i priredio Gordan Maričić, NNK Internacional, Beograd 2017.
KO je ko u Srbiji `95 : intelektualna, umetnička, politička, finansijska, vojna, sportska elita Srbije : biografski leksikon / [urednici: Vesna M. Janković...et al.]. - Beograd : Bibliofon, 1995.
