Основну школу, Горкић је завршио у Босанском Броду, 1914. године, а нижу гимназију у Славонском Броду, 1918, када се уписао на Трговачку академију у Сарајеву. Био је одличан ученик и већ као гимназијалац, ухапшен је због растурања револуционарног материјала и летака. По изласку из затвора, учествовао је у „Организацији интелектуалних радника“ на Трговачкој академији у Сарајеву. Постао је члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и Комунистичке партије Југославије (КПЈ), 1919. године. Исте године постао је секретар Месног комитета СКОЈ-а за Сарајево. Због своје комунистичке делатности искључен је из трећег разреда Трговачке академије. Са 17 година је постао секретар Окружног комитета СКОЈ-а за Босну и Херцеговину, а са 18 заменик главног уредника синдикалног листа „Радничко јединство“. Чланке и текстове које је писао објављивао је под псеудонимом Горкић, по узору на писца Максима Горког.[2][3]
Већ 1924. постао је члан Централног комитетаСКОЈ-а, али убрзо је протеран из земље и постао је представник Југословенске комунистичке интернационале, од 1924. до 1927. године у Москви, а недуго након тога је изабран и у Президијум ИККИМ-а (Извршни комитет комунистичке интернационале Москве) и Секретаријату КОИ, као и у Комисији за балканске земље.[3]
Много је путовао по партијским задацима: у Аустрију, Немачку и Чехословачку. У Немачкој се оженио Бети Николајевном Глан, са којом је 1928. године добио ћерку Јелену.[2] Почетком 1928. године изабран је за организационог секретара Комунистичке омладинске интернационале (КОИ), а већ у лето, на Конгресу Коминтерне изабран је за члана Међународне контролне комисије. То је било велико признање. Већ 1930. је постао стални представник Коминтерне у Комунистичкој партији Британије. Све време је деловао у КПЈ и Балканском секретаријату КИ. У то време је Балканским секретаријатом руководио Георги Димитров, кога је Горкић високо ценио. Од 1928—31. Горкић је сарађивао и са секретаром комунистичке организације Југославије, Немањом Борјаном.[3]
Милан Горкић је илегално долазио у Краљевину Југославију неколико пута, али када је 1932. изабран за политичког секретара ЦККПЈ, забрањено му је да путује у земљу, због мера безбедности. Од 1932. године радио је ван земље и руководио ЦК КПЈ при Коминтерни из Беча, Париза и Москве. Од 1932. до 1936, проводио је у Москви само по два–три месеца, а 1935. је постао делегат на VII конгресу Коминтерне, где је изабран и у Извршни комитет. Почетком 1937. године затекао се у Паризу. Из Москве је добио директиву да се хитно врати из Париза у Москву на реферисање и тада се последњи пут у животу јавио својој жени Бети Глан у Немачкој.
Са хапшењем Горкића, ухапшено је и цело партијско представништво КПЈ у Коминтерни.[4] Прво главни представник Иван Гржетић, а затим и остали.[5]
Постоје сведочења да је Горкић у затвору био политички активан, да је држао предавања о Шпанском грађанском рату и дизао морал затвореницима.[6] Горкић је, између осталог, пред судом оптужен и осуђен као британскишпијун.[7]1. новембра1937. године је осуђен на смрт и стрељан истог дана од стране НКВД-а, у Лубјанки, у Москви.[8] Такође је оптужен за учешће у антипартијској организацији у Коминтерни, којом је наводно руководио Осип Пјатницки. Пјатницки и Горкић нису признали оптужницу.[6] Сахрањен је на Новом донском гробљу.
Рехабилитација
Његова супруга је 7. априла1956. године, након Двадесетог конгреса КПСС, успела да се избори за одлуку о пуној рехабилитацији. За разлику од свих убијених секретара ЦК КПЈ, Горкић је и политички рехабилитован, решењем Контролне партијске комисије ЦК КПСС, 20. јуна1956. године, као генерални секретар ЦК КПЈ.[1]
Више од двадесет година после поништавања лажних оптужби против Горкића у совјетским партијским и судским органима, Тито је 1977. изјавио да „ни Горкић није био никакав страни шпијун“ и како му „морамо дати одговарајуће место у хисторији нашег револуционарног покрета“.
.svg)
