Прва земаљска конференција КПЈ
Симбол комунизма
Датум(и)	3—17. јул 1922.
Трајање	петнаест дана
Локација	Беч, Аустрија
Следеће	Друга земаљска конференција
Учесници	22 делегата
Организатор	Комунистичка партија Југославије

Прва земаљска конференција Комунистичке партије Југославије одржана је од 3. до 17. јула 1922. у Бечу и представљала је проширени састанак 22 члана Заменичког извршног одбора и Извршног одбора КПЈ у емиграцији, који је Извршни одбор Коминтерне признао као компетентно представништво КПЈ.^[1]

Након забране деловања КПЈ и преласка у илегалу, један део чланства сматрао је да у условима илегале треба деловати унутар легалне политичке странке. Ток Конференције показао је да су се у руководству КПЈ почела обликовати два супротстављена схватања о идејној и организационој изградњи илегалне револуционарне партије и њеној политици.

Дошло је до сукоба око тога треба ли да се расправља о узроцима пораза који је КПЈ претрпела, као и поводом избора новог руководства. Испољиле су се и разлике у оцени политичке ситуације у Југославији и у програмским ставовима који би из тога произлазили. Коста Новаковић, Павле Павловић и још неки делегати тражили су да Конференција испита узроке који су довели до разбијања КПЈ, сматрајући да она може да се обнови само ако се сагледају узроци њеног пораза и промени политика. Такође су захтевали да партијско руководство буде у Југославији, а не у иностранству.

Коста Новаковић је у духу Трећег конгреса Коминтерне сматрао да европски капитализам проживљава општу кризу, те да КПЈ мора искористити сва социјална и национална незадовољства у Краљевини СХС за формирање јединственог фронта против режима. С друге стране, Сима Марковић је сматрао да је КПЈ имала исправну политику и да није разбијена под ударцима класног непријатеља, него се „у реду повукла“. Полазио је од оцене да се не може очекивати брза промена власти у Југославији, да је револуција привремено одложена, те да КПЈ треба своје пароле и захтеве ограничити на уставне промене којима би се укинула најреакционарнија обележја политичког система, што би убрзало процес унутрашње класне диференцијације и стварало услове за размах класне борбе. Оцене и погледи Симе Марковића добили су подршку већине учесника Конференције при усвајању резолуција и избору новог руководства КПЈ.

На Конференцији су у Централно партијско веће били изабрани Сима Марковић, Љуба Радовановић, Лазар Стефановић, Михаило Тодоровић, Ђуро Ђаковић, Ловро Клеменчич, Славко Каурић, Милорад Барајевић и Драгутин Буквић. Извршни комитет Коминтерне потврдио је одлуке Конференције, уз неке измене у саставу партијског вођства (уместо Клеменчича и Каурића, који су били против оснивања илегалних партијских организација, у руковоство је био именован Триша Кацлеровић).

Неслагања о битним питањима развитка југословенског комунистичког покрета показала су се и у раду Централног партијског већа. На основи извештаја већине и мањине у руководству КПЈ и писма Централне управе СКОЈ-а о тим идејним разликама расправљала је и посебна комисија Четвртог конгреса Коминтерне у новембру 1922, који је донео посебну резолуцију о „југословенском питању“. Опредељујући се према главном спору на Првој земаљској конференцији КПЈ (о узроцима пораза КПЈ), Конгрес је оценио да уништење КПЈ треба ипак у великој мери приписати њеној унутрашњој слабости, коју је видео у озбиљним грешкама и пропустима партијског вођства, попут пасивности револуционарне иницијативе, одсутности илегалне партијске организације, неспособности одбране од белог терора и остало.

Расцеп водећих другова на Конференцији био је, по оцени Коминтерне, изазван искључиво узроцима личног карактера. У односу према документима Конфенреције нису уочавана битна размимоилажења између партијске већине и мањине, те је закључено да нема никаквих разлога да се југословенска партија разбија на фракције које би с називале већином и мањином и захтевало се да се то јединство сачува и убудуће.