Златна и Сребрна медаља за храброст
Аверс Златне медаље за храброст (1912) ; Збирка одликовања Музеја Војводине (инвентарски бр. 308)
Додељује Краљевина Србија
Тип
Додељује се за	„Показану и осведочену храброст на бојишту”
Ратни период	Први балкански рат; и касније[1]
Установљен	14. новембар 1912.
Задње одликовање	1913; или касније (за време и након Првог светског рата).[1]

Златна и Сребрна медаља за храброст је било одликовање Краљевине Србије. Медаља је, у два разреда, као Златна и Сребрна, успостављена 14. новембра 1912. године и додељивана је за истакнуту храброст исказану на ратишту у време Првог балканског рата против Османског царства. Медаљу је додељивао Краљ по личном нахођењу или на предлог министра војног, команданата армија и команданата дивизија. Током употребе, медаља је додељена већем броју војника, официра и редова Српске војске.

Аутор медаље је вајар Ђорђе Јовановић и израђене су у стилу академског реализма. Посебно Златна медаља ужива велику естетску вредност међу истраживачима српских одликовања. Повеље за медаљу су рађене по нацрту архитекте Милосава Стојадиновића.

Већина истраживача наводи да сам век употребе медаље није био дуг, свега око шест месеци, док други извори наводе да се са доделом наставило и након Првог балканског рата. Разлог овоме је била неомиљеност изгледа Златне медаље код одликованих, због чега је након поменутог шестомесечног временског периода ова медаља, како Златна тако и Сребрна, замењена новом медаљом за храброст са представом српског јунака Милоша Обилића.

Петар I Карађорђевић, српски краљ

Вајар Ђорђе Јовановић

Избијањем Првог балканског рата 1912. године, у који је Србија у савезништву са другим хришћанским земљама на Балкану наступила против Османског царства, покренуто је у Србији питање система споменица и ратних одликовања за храброст и ревносну службу. При том је постојећи систем, заснован још у ратовима 1876-78, обновљен.^[2]

Краљ Петар I Карађорђевић је Уредбом од 14. новембра 1912. установио Златну и Сребрну медаљу за храброст, која је додељивана за „показану и осведочену храброст на бојишту”.^{[3][4][5][6][7]} Израда идејног решења медаље је поверена познатом академском вајару Ђорђу Јовановићу.^{[8][5][2][9][10][11]} Концепт медаље је био идентичан концепту српских медаља за храброст из претходних ратова (1876—1878; 1885), те је подразумевао златни и сребрни разред медаље^[12][5], са различитим ликовним решењем за разреде.^[5]

Златна медаља је кружног облика, пречника 30 милиметара. У аверсу медаље је профил жене окренуте налево, у оклопу, са дијадемом украшеном ловоровим венцем на глави и двоглавим орлом са круном на грудима — симболом Краљевине Србије. Уз ивицу аверса медаље, лево и десно од лика жене, је натпис „КРАЉЕВИНА СРБИЈА” (ћириличким писмом) који се завршава петокраком звездицом. Испод попрсја женске фигуре је сигнатура иницијала аутора медаље, Ђорђа Јовановића — „Ђ. Ј” (ћириличким писмом) и то писаним симболима, тј. оригиналним потписом аутора, те година „1912”. На реверсу медаље је ћирилицом, у два хоризонтална реда, натпис „ЗА ХРАБРОСТ” у венцу од (дуже) ловорове и (краће) храстове гранчице, везаних у дну штитом српског грба са круном у надвишењу. Медаља има ушицу кроз коју пролази округла алка, о којој виси на пантљици.^{[5][10][13][2][9][14][15]}

Млади женски лик на аверсу медаље је национална алегорија Србије.^{[16][2][17][14][5][18]} Истраживач Милован Меденица у својој студији о овој медаљи, наводи да је Јовановић женску фигуру радио по лику и сећању на српску хероину Милицу Стојадиновић Српкињу^[19], док други истраживачи овај детаљ не помињу.^{[2][20][21][8][22]} Златна медаља је рађена по угледу на француска одликовања са представом жене у аверсу (обично Маријане), као алегорије Француске^[5][23], са жељом да и Краљевина Србија на свом одличју за храброст буде представљена кроз лик српске хероине.^[23] Како истиче Меденица, Јовановић, као и наручилац, краљ Петар I, су обојица били познаваоци француске културе, историје и уметности, а краљ и сам носилац француских одличја са мотивом младе жене у аверсу (од прве медаље коју је стекао као добровољац у Француско-пруском рату до ордена Легије части I степена).^[23]

Медаља се носила на левој страни прсију, на црвеној моарираној пантљици широкој 40 милиметара, а у виду правоугаоника који је у доњем делу савијен у троугао.^{[21][13][2][9][20][15]} Више аутора наводи да је медаља кована од легуре злата^{[13][2][9][20]}, док историчар уметности Радомир Столица у свом опису овог знамења износи да је златна медаља кована од бронзе па позлаћена.^[24] Истраживач Борис Пристер, описујући примерак депонован у Повијесном музеју Хрватске, наводи да је тај примерак од позлаћеног сребра.^[6] Истраживачи српских одликовања Павел Цар и Томислав Мухић истичу да је златна медаља кована у две варијанте: прва варијанта је израђена од посебне легуре бакра и злата, а друга варијанта од позлаћене бронзе. Они наводе и да позлата код друге варијанте златне медаље није класична, него је по замисли медаљера, коришћено злато сливено са бакром. Према увиду Цара и Мухића, обе варијанте су коване истим калупом, у непознатој, највероватније бечкој радионици.^[25] Ова два аутора, и истраживач Лазар Герић, описују и постојање златне медаље које у многим детаљима одступају од основне (званичне) варијанте и, према суду ових истраживача, највероватније су остатак пробне серије.^[20][25] Ове медаље су израђене од посребрене бронзе, другачијим калупом и знатно грубљих детаља;^[25][20] пречника су 30 милиметара и на свом аверсу имају алегорију Србије док је на реверсу српски државни грб. Герић претпоставља да се ради о неусвојеном предлогу или нереализованој понуди неке непознате медаљарске радионице.^[20]

Већина аутора наводи да Златна медаља није имала дуг век употребе — свега око шест месеци, па је сходно томе и релативно мали број примерака је и искован и додељен.^[9] Разлог овоме лежи у тадашњем патријархалном схватању идеала храбрости српског војника, у који се није уклапао алегоријски женски лик Србије, што је узроковало неомиљеност овог одликовања код одликованих.^{[13][6][26][20][23][5][27]} Након поменутог периода, током Другог балканског рата 1913. године, ова медаља замењена је новом медаљом са мужевнијом представом легендарног српског јунака Милоша Обилића^{[13][6][26][20][23][5][16]}, по угледу на црногорску медаљу са мотивом истог јунака коју су добијали црногорски борци за време овог рата.^[23] Истраживачи Милош Жикић и Борис Томанић пак наводе да се са доделом овог одличја наставило и након поменутог периода, упоредо са доделом споменуте новоосноване медаље за храброст, за заслуге за време Првог светског рата.^[1]

Са естетског аспекта, златна медаља представља изванредан^{[6][20][9][5]}, посебно леп^[28] и оригиналан рад Ђорђа Јовановића, у стилу високог академског реализма.^[20][9][29], и под утицајем француског медаљерства.^[28] Премда неомиљена код одликованих златна медаља улази у ред најпопуларнијих примерака у збиркама колекционара српских одликовања те због своје реткости и лепоте израде има велику вредност у овим круговима.^[20][9]

• Примери француских одликовања са ликом жене у аверсу установљених у 19. веку
• 
  Аверс француске Војне медаље (франц. Médaille militaire) (en); Медаљу је 1852. основао председник Луј Наполеон пре него што се прогласио царем Наполеоном III^[30][31]; На аверсу медаље је приказ Маријане као националне персонификације Француске.
• 
  Француски орден Легије части, основан 1802. године од Наполеона Бонапарте^[32]; жена као персонификација Француске у аверсу ордена
• 
  Француска споменица експедиције у Тонкину (франц. Médaille commémorative de l'expédition du Tonkin)(en), установљена 6. септембра 1883.
• 
  Француска Медаља части за епидемије (франц. Médaille d'honneur des épidémies) (fr), установљена 31. марта 1885.
• 
  Француски орден за пољопривредне услуге који је 1883. године установио министар Жил Мелен^[33]; На слици је аверс ордена са женском персонификацијом Француске

Сребрна медаља је, такође, кружног облика, пречника 27 милиметара. У аверсу медаље се дат у рељефу налази српски краљевски грб: двоглави орао у полету, са штитом на грудима на којем су смештени карактеристични крст и четири оцила, те два крина у подножју животиње. Испод орла је, слично као и код златне медаље, сигнатура иницијала Ђорђа Јовановића те година „1912”. Реверс сребрне медаље је истоветан са реверсом златне — девиза: „ЗА ХРАБРОСТ”, окружена полувенцем од храстове и ловорове гранчице, које се укрштају на штиту српског грба.^{[9][20][24][34][5]}

Медаља је кована од легуре сребра и носила се на левој страни груди, о траци у бојама српске народне заставе^{[2][24][13][25][35]}, широкој 27 милиметара, дупло толико дугачкој, која је на крају савијена у троугао.^{[9][20][24][34][5][35]} Трака сребрне медаље је сложена слично тракама сребрних медаља за храброст из ранијих ратова.^[5]

Са аспекта ликовног израза, према суду истраживача, решење сребрне медаље је неупадљиво и посве обично^[6], шаблонско^[5], скромније и неугледније у односу на златну медаљу^[5][20], али се стилски уклапа уз њу.^[20] Више аутора наводи да се сребрна медаља, исто као и златна, додељивала само шест месеци, након чега је повучена из употребе^[9][36], док истраживачи Милош Жикић и Борис Томанић наводе да се са доделом овог разреда медаље, исто као и златног, наставило, током и након Првог светског рата.^[1] Сребрна медаља се на колекционарском тржишту појављује чешће од златне медаље, па је стога, у колекционарском смислу, мање вредна.^[20]

• 
  Аверс Сребрне медаље за храброст из 1912. године (крајње десно на слици) и Златна и Сребрна медаља за храброст „Милош Обилић” (лево на слици), поставка Народног музеја Ваљево; [јануар 2022. године.]
• 
  Сребрна медаља за храброст из 1912 изблиза, поставка Народног музеја Ваљево; [јануар 2022.]

Уз медаље су додељиване повеље које су потписивали команданти војски или самосталних дивизија. У случају да је медаљом био одликован неко од команданата војски, повељу је онда својеручно потписивао Краљ као врховни заповедник.^[5]

Повеље за Златну и Сребрну медаљу за храброст су настале у периоду пре Првог светског рата, када долази до типизације образаца за повеље медаља српских и, касније, југословенских одликовања. Повеље медаља пре овог периода, у који се убраја и повеља за Медаљу за храброст из 1912. године, се креирају према пригоди, што је довело до стварања карактеристичних и занимљивих ликовних решења, особених за овај период историје повеља српских одликовања. Повеља за Медаљу за храброст и Медаљу за грађанске заслуге су примери тог периода.^[38]

Повеље Медаље за храброст из 1912. су рађене по идејном нацрту архитекте Милосава Стојадиновића, а штампане у Картографској радионици географског одељења Главног ђенералштаба.^[39][13][40] Према суду истраживача српских одликовања Миле Пилетић, Павела Цара и Томислава Мухића, изглед ових повеља се одликује веома оригиналним и занимљивим ликовним решењем.^[13][40] Изглед повеље се састојао од атрактивно приказаног тријумфалног славолука украшеног државним и ратним симболима.^[37] Архитекта Драгомир Ацовић је четрдесет и један грб српских држава, земаља и територија приказаних на славолуку на повељи, окарактерисао као патриотску хералдичку хиперплазију.^[41]

Изглед повеља за два разреда медаље, Златни и Сребрни, није се битно разликовао осим у исписаној другој ознаци разреда.^[37]

• 
  Фотографија повеље Златне медаље за храброст 1912. којом је одликован артиљеријски потпуковник Никола Томашевић, у Сари-Хамзали, 1. јуна 1913. године; Збирка Војног музеја у Београду (Инв. бр. 7221);^[42]
• 
  Фотографија повеље Златне медаље за храброст 1912. којом је одликована застава 14 пешадијског пука I позива народне војске, у Пироту, 1. августа 1913. године; Збирка Војног музеја у Београду (Инв. бр. 11684);^[43]
• 
  Фотографија повеље за Златну медаљу за грађанске заслуге из 1907. године, додељена инжењеру Филипу Трифуновићу, а коју је потписао канцелар краљевских ордена, Збирка Народног музеја у Ужицу; Атрактивно и необично ликовно решење повеље, са декоративним орнаментом и приказом идеализованог крајолика при дну, као напоменуто, карактеристично за старије обрасце повеља насталих у Краљевини Србији.^[44]

Златну и Сребрну медаљу за храброст је додељивао краљ Петар I или сам по свом нахођењу или на предлог команданата армија, дивизија или војног министра официрима, подофицирима и редовима Српске војске који су се истакли личном храброшћу у рату 1912—1913.^[13][5] Попис одликованих особа је вођен у Министарству војном, које је водило и бригу о набавци и дистрибуцији медаље. За додељене медаље није наплаћивана надокнада, а медаља је након смрти одликоване особе остајала наследницима на чување.^[5]

Указом од 5. маја 1913. године Златном медаљом за храброст одликовано 312 наредника, поднаредника, каплара и редова армија, дивизија, бригада и пукова Српске војске.^[13][5][24] Пошто друге могуће доделе нису забележене, Цар и Мухић су мишљења да се наведена бројка одликованих не може сматрати коначном.^[5] Истраживачи Милош Жикић и Борис Томанић, увидом у документа похрањених у Архиву Југославије у Београду, наводе да је додела оба разреда Медаље за храброст из 1912, упоредо са доделом Медаље за храброст „Милош Обилић”, настављена и након Првог балканског рата, даље током Првог светског рата.^[1]

Златном медаљом за храброст су за заслуге у Првом балканском рату одликоване и заставе појединих пешадијских и коњичких пукова војске Краљевине.^[45][13][5] Тако су, за показану храброст у рату 1912—13, Указом од 24. маја 1913. године, Златном медаљом за храброст одликоване заставе: VI пешадијског пука I позива народне војске „Престолонаследника краљевића Александра“, VII пешадијског пука I позива народне војске „Краља Петра I“, XII пешадијског пука I позива народне војске „Цара Лазара“, XIV пешадијског пука I позива народне војске^[46], XVI пешадијског пука I позива народне војске „Цара Николе I“^[а], II прекобројног пешадијског пука I позива народне војске, III, V, VIII, XII и XIII пешадијског пука II позива народне војске, IV коњичког пука I позива народне војске „Великог књаза Константина Константиновића“ (2 златне медаље),^[45] Дунавског и Шумадијског дивизијског коњичког пука I позива народне војске.^[45][46] Према наводима истраживача Миле Пилетић из 1987. године, једино је застава Дунавског дивизијског коњичког пука сачувала своје одличје, а застава XIV пешадијског пука диплому за одличје; обоје депоновано у Војном музеју у Београду.^[48]

• Галерија неких од носилаца Златне и Сребрне медаље за храброст
• 
  Поручник I пешадијског пука Василиј Каповић са Златном медаљом за храброст на грудима;^[49]
• 
  Пуковник Драгољуб Цукавац, фотографија након I светског рата; Поред различитих ратних одликовања, Цукавац на својој орденској нисци истиче и Златну медаљу за храброст из 1912. и Златну медаљу за храброст „Милош Обилић”.^[50]
• 
  Дивизијски генерал Франтишек Мелихар, Чех по националности. Мелихар је био носилац Златне медаље за храброст из 1912, а осим ње носилац је и Ордена Карађорђеве звезде 2. степена, Белог орла 3. степена са мачевима и без мачева, Светог Саве 2. степена, Југословенске круне 2. степена, Медаље за војне заслуге и Албанске споменице.^[51]
• 
  Пуковник (каснији Дивизијски генерал) Војислав Живановић.^[52] Одликован је Сребрном медаљом за храброст из 1912; Према подацима Миле Пилетић из 1987. године, медаља којом је одликован је депонована у Војном музеју у Београду (инв. број 7906).^[17]
• 
  Војислав Живановић (десно) јуна 1913. године обилази границу у околини Пирота са генералом Друге армије Степом Степановићем (лево).

Медаља за ревносну службу, обновљена такође избијањем балканских ратова, је својим изгледом идентична Сребрној медаљи за храброст из 1912. Аутор ове медаље није дефинитивно познат,^[53][54][55] а међу истраживачима се ауторство приписује или Ђорђу Јовановићу,^[53][54][55] или Ђорђу Чарапићу Фусеку.^[56]

• 
  Фотографија аверса Златне медаље за ревносну службу
• 
  Изглед Златне и Сребрне медаље за ревносну службу у публикацији „Grbovi, zastave, drugi državni amblemi i zvanični znaci Kraljevine Jugoslavije ; Les armoiries, drapeaux et autres emblèmes d'etat, poinçons officiels de contrôle et de garantie du Royaume de Yougoslavie”^[57] — издатој 1936. године у Београду од Управе за заштиту индустријске својине Министарства трговине и индустрије, а сачињене за потребу паришке Конвенције за заштиту индустријске својине.^[58][59]