Иранска висораван

Иранска висораван

Иранска висораван, понекад и Персијска висораван,[1][2] геолошка је формација у западној и средњој Азији. Дио је Евроазијска плоче и окружен је Арапском и Индијском плочом, ограничен на западу са Загросом, на сјеверу са Каспијским језером и Црним море, на сјеверозападу са Јерменском висоравани и Кавкаским планинама, на југу са Ормуским пролазом и Персијским заливом и ријеком Инд на истоку.

Као историјска област, укључује Партију, Медију, Фарс, унутрашњост Ирана и неке бивше персијске територије.[3] Загрос чини западну границу, али његове источне падине се могу укључити у овај термин. Енциклопедија Британика искључује „Хузестанско низоземље”[4] и карактерише Елам као „регион од Месопотамијске равнице до Иранске висоравни”.[5]

Од Каспијског језера на сјеверозападу до Белуџистана на југоистоку, Иранска висораван захвата пространство од скоро 2.000 km. Обухвата већи дио Ирана, Авганистана и дио Пакистана западно од Инда, са грубо одређеном површином од 3.700.000 km². Упркос назива „висораван”, далеко је равне површине и садржи неколико планинских вјенаца. Највиши врх је Дамаванд од 5.610 m на Алборзу и Даште Лут источно од града Кермана у средњем Ирану са 300 m мање.

Геологија

У геологији, висораван региона Ирана првенствено је формирана од акреционих гондванских терена између Туранске платформе на северу и главног загросовог потиска, зоне шава између арабијске плоче која се креће ка северу и евроазијског континента, назива се Иранска висораван. То је геолошки добро проучено подручје због општег интересовања за континенталне колизионе зоне и због иранске дуге историје геолошких истраживања, посебно економске геологије (иако се главне иранске резерве нафте не налазе на висоравни).

Географија

Иранска висораван у геологији се односи на географско подручје северно од великих преклопљених планинских појасева насталих као резултат судара Арабијске плоче са Евроазијском плочом. У овој дефиницији, Иранска висораван не покрива југозападни Иран.

Висораван се протеже од провинције Источни Азербејџан на северозападу Ирана (Персија) све до Авганистана и Пакистана западно од реке Инд. Такође обухвата мање делове Републике Азербејџан, Ирачки Курдистан и Туркменистан.

Њени планински ланци се могу поделити у пет главних подрегиона[6] (погледајте испод).

Северозападна Иранска висораван, где се спајају Понтијске и Таурус планине, је неравна земља са већим надморским висинама, оштријом климом и већим падавинама него на Анадолијској висоравни. Регион је познат као Анти-Таурус, а просечна надморска висина његових врхова прелази 3.000 m. Планина Арарат, са 5.137 m (16.854 ft) највиша тачка у Турској, налази се у Анти-Таурусу. Језеро Ван се налази у планинама на надморској висини од 1.546 метара (5.072 ft).

Изворишта великих река настају у Анти-Таурусу: река Арас која тече ка истоку, и која се улива у Каспијско море; Еуфрат и Тигрис који теку ка југу спајају се са Ираком пре него што се уливају у Персијски залив. Неколико малих потока који се уливају у Црно море или језеро Ван без излаза на море такође извиру из ових планина. Река Инд почиње у висоравни Тибета и тече дуж Пакистана готово пратећи источну ивицу Иранске висоравни.

Југоисточна Анадолија лежи јужно од планине Анти-Таурус. То је област валовитих брда и широке висоравни која се протеже до Сирије. Надморска висина се постепено смањује, од око 800 метара (2.600 ft) на северу до око 500 метара (1.600 ft) на југу. Традиционално, пшеница и јечам су главни усеви у региону.

Планински ланци

Северозападни ирански ланци

Централноиранска висораван

Источноирански ланци

Реке и равнице

Историја

Главни чланци: Велики Иран и историја Ирана
За више информација погледајте: Еријанем Вајжа

У бронзаном добу, Елам се простирао преко планина Загрос, повезујући Месопотамију и Иранску висораван. Краљевства Арата, позната из клинописних извора, можда су се налазила на централноиранској висоравни. У класичној антици регион је био познат као Персија, због персијске династије Ахеменида која потиче из Фарса. Средњоперсијски Еран (одатле модерни персијски Иран) почео је да се користи у контексту државе (а не као етничка ознака) од периода Сасанида (види етимологију Ирана).

Археологија

За више информација погледајте: Праисторијска археолошка налазишта у Ирану

Археолошка налазишта и културе Иранске висоравни укључују:

Флора

На платоу се налазе историјске шуме храста и тополе. Храстове шуме се налазе око Шираза. Јасика, брест, јасен, врба, орах, бор и чемпрес такође су присутни, мада су последње две врсте ретке. Од 1920. године, топола се сече за израду врата. Брест је коришћен за плугове. Остала стабла попут багрема, чемпреса и туркестанског бреста коришћена су у декоративне сврхе. Што се тиче цвећа, на платоу могу расти јоргован, јасмин и руже. Уобичајени су глог и Cercis siliquastrum, који се користе за плетење корпи.[22]

Фауна

Плато обилује дивљим животињама, укључујући леопарде, медведе, хијене, дивље свиње, козороге, газеле и муфлоне. Ове животиње се углавном налазе у шумовитим планинама висоравни. На обалама Каспијског мора и Персијског залива живе водене птице као што су галебови, патке и гуске. У полупустињи се налазе јелени, јежеви, лисице и 22 врсте глодара, а у Белуџистану живе палмине веверице и азијски црни медведи.

Велики избор водоземаца и гмизаваца као што су жабе, жабе крастаче, корњаче, гуштери, даждевњаци, тркачи, пацовске змије (Ptyas), мачје змије (Tarbophis fallax) и поскоци живе у региону Белуџистана и дуж обронака планина Елбурз и Загрос. У Персијском заливу живи 200 врста риба. 30 врста најважнијих комерцијалних риба јесетре се налази у Каспијском мору.[23][24][25]

Економија

Иранска висораван пружа дрвеће за прављење врата, плугова и корпи. Узгаја се и воће. Крушке, јабуке, кајсије, дуње, шљиве, брескве, трешње, дудови и брескве су обично виђани у 20. веку. Бадеми и пистације су уобичајени у топлијим крајевима. Узгајају се и урме, поморанџе, грожђе, диње и лимете. Остали јестиви производи укључују кромпир и карфиол, које је било тешко узгајати све док европско насељавање није донело побољшања у наводњавању. Остало поврће укључује купус, парадајз, артичоке, краставце, спанаћ, ротквице, зелену салату и патлиџане.[22]

Ова висораван такође производи пшеницу, јечам, просо, пасуљ, опијум, памук, луцерку и дуван. Јечам се углавном користи за исхрану коња. Сусам се узгаја и од њега се прави сусамово уље. Печурке и мана су такође виђене на висоравни од 1920. Ким се узгаја у провинцији Керман.[22]

Види још

Референце

  1. ^ Robert H. Dyson. The archaeological evidence of the second millennium B.C. on the Persian plateau. ISBN 978-0-521-07098-0. 
  2. ^ James Bell (1832). A System of Geography, Popular and Scientific. Archibald Fullarton. стр. 7,284,287,288. 
  3. ^ Old Iranian Online Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2018), University of Texas College of Liberal Arts (retrieved 10 February 2007)
  4. ^ s.v. "ancient Iran"
  5. ^ s.v. "Elamite language"
  6. ^ „Iranian Plateau”. Peakbagger.com. 
  7. ^ electricpulp.com. „ALBORZ”. 
  8. ^ Geography of Iran Архивирано 2015-01-17 на сајту Wayback Machine
  9. ^ 2009 U.S. military topographic mapping gives 18,365 feet (5,598 meters) but states in the margin that all elevations are derived from SRTM. A summitpost map is based on the Persian language 1999 Iranian government 1:50,000 mapping which plots two 5620 contour circles, with a 5628 m spot height for the highest spot on the crater rim (WNW side) and 5626 m for the highest point on the southeast side (and a 5610 m spot height in the due north position.) This is supported by GPS evidence and SRTM data.
  10. ^ "Iran: 54 Mountain Summits with Prominence of 1,500 meters or greater". Peaklist.org. Retrieved 2014-05-25.
  11. ^ „خرِبِت كُپِتدَگ: Iran”. Приступљено 2010-09-09. .
  12. ^ Microsoft Encarta World Atlas, 2001, Microsoft Corporation
  13. ^ Kopet-Dag Range, Encyclopædia Britannica, www.britannica.com
  14. ^ Pillalamarri, Akhilesh (12. 2. 2016). „A Brief History of Balochistan”. thediplomat.com. THE DIPLOMAT. Приступљено 18. 6. 2016. 
  15. ^ „Human Rights in Balochistan: A Case Study in Failure and Invisibility”. THE HUFFINGTON POST. 25. 3. 2016. Приступљено 18. 6. 2016. 
  16. ^ Wright, John W., ур. (2006). The New York Times AlmanacНеопходна слободна регистрација (2007 изд.). New York, New York: Penguin Books. стр. 456. ISBN 0-14-303820-6. 
  17. ^ „Lut Desert”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization. Приступљено 17. 7. 2016. 
  18. ^ https://abadis.ir/fatofa/%DA%A9%D9%88%DB%8C%D8%B1-%D9%84%D9%88%D8%AA/
  19. ^ https://abadis.ir/fatofa/%D9%84%D9%88%D8%AA/
  20. ^ Mildrexler, D.; M. Zhao; S. W. Running (октобар 2006). „Where Are the Hottest Spots on Earth?”. EOS. 87 (43): 461, 467. doi:10.1002/eost.v87.43. 
  21. ^ Mildrexler, D.; M. Zhao; S. W. Running (2011). „Satellite Finds Highest Land Skin Temperatures on Earth”. Bull. Amer. Meteor. Soc. 92 (7): 850—860. doi:10.1175/2011BAMS3067.1 Слободан приступ. 
  22. ^ а б в Sykes, Percy (1921). A History of Persia. London: Macmillan and Company. стр. 75—76. 
  23. ^ „Iran - Plant and animal life”. britannica.com. 
  24. ^ Zarubezhnaia Aziia: Fizicheskaia geografiia. Moscow, 1956.
  25. ^ Petrov, M. P. Iran: Fiziko-geograficheskii ocherk. Moscow, 1955.

Литература

Спољашње везе