Ротквица

Ротквица
Припитомљен
Научна класификација
Царство:
Plantae
Дивизија:
Magnoliophyta
Класа:
Magnoliopsida
Ред:
Brassicales
Породица:
Brassicaceae
Род:
Raphanus
Биномно име
Raphanus sativus

Ротквица (лат. Raphanus sativus) је зељаста вишегодишња биљка из фамилије купуса (Brassicaceae), коју су људи почели да гаје пре времена Античког Рима. Ротквица се узгаја углавном ради исхране људи, али поједине сорте су индустријски значајне биљке (узгајају се ради производње уља).

Ротквице се узгајају и конзумирају широм света, а углавном се једу сирове као хрскаво поврће за салату оштрог укуса. Постоје бројне сорте, које се разликују по величини, укусу, боји и дужини времена које им је потребно да сазревају. Ротквице дугују свој оштар укус разним хемијским једињењима које производе биљке, укључујући глукозинолат, мирозиназу и изотиоцијанат. Понекад се узгајају као пратеће биљке и пате од неколико штеточина и болести. Брзо клијају и брзо расту, те уобичајене мање сорте спремне за конзумацију у року од месец дана, док је за веће сорте дајкона потребно неколико месеци. Пошто се лако узгајају и брзо се беру, ротквице често саде баштовани почетници. Друга употреба ротквице је као покривач или додатни усев зими,[1] или као крмни усев.[2] Неке ротквице се узгајају због семена; друге, као што је дајкон, могу се узгајати за производњу уља.

Историја

Сорте ротквице су данас широко распрострањене широм света, али готово да нема доступних археолошких записа који би помогли у одређивању њихове ране историје и припитомљавања.[3] Међутим, научници су пробно лоцирали порекло Raphanus sativus у југоисточној Азији, јер је ово једини регион где су откривени заиста дивљи облици. Чини се да су Индија, централна Кина и Централна Азија били секундарни центри у којима су се развили различити облици. Ротквице улазе у историјски запис у трећем веку пре нове ере.[4] Грчки и римски земљорадници из првог века нове ере дали су детаље о малим, великим, округлим, дугим, благим и оштрим сортама. Сматра се да је ротквица била једна од првих европских култура унесених у Америку. Немачки ботаничар пријавио је ротквице од 45 kilograms (100 pounds) и отприлике 90 centimetres (3 feet) у дужину 1544. године, иако је једина сорта те величине данас јапанска ротквица Сакурајима.[5]

Опис

Пресек кроз црвене кугле ротквице

Ротквице су једногодишње или двогодишње купусњачке културе које се узгајају због свог натеченог корена који може бити лоптаст, конусан или цилиндричан. Боја коре корена варира од беле преко ружичасте, црвене, љубичасте, жуте и зелене до црне, али месо је обично бело. Корени добијају боју од антоцијана. Црвене сорте користе антоцијанин пеларгонидин као пигмент, а љубичасте сорте добијају боју од цијанидина.[6] Мање врсте имају неколико листова дужине око 13 cm (5 in) са округлим кореном до 2,5 cm (1 in) у пречнику или витким, дугим коренима до 7 cm (3 in) дужине. И једне и друге се обично једу сирове у салатама.[7] Дужи облик корена, укључујући оријенталне ротквице, дајикон или мули, и зимске ротквице, нарасте до 60 cm (24 in) у дужину са лишћем високим око 60 cm (24 in) са ширином од 45 cm (18 in).[7]- Месо ротквице убрано на време је хрскаво и слатко, али постаје горко и жилаво ако се поврће предуго остави у земљи[8] Листови су распоређени у розету. Они имају лиратни облик, што значи да су перасто подељени са увећаним завршним режњем и мањим бочним режњевима. Бели цветови се налазе на гроздастој цвасти.[9] Плодови су мале махуне које се могу јести док су младе.[7]

Ротквица је диплоидна врста, и има 18 хромозома (2n=18).[10] Процењује се да геном ротквице садржи између 526 и 574 Mb.[6]

Варијабилност врсте

Врста Raphanus sativus је узгојена у неколико варијетета, различите употребе:

  1. ротквица — R. s. var. sativus (или култиварска група Radicula) — користи се у људској исхрани;
  2. црна (зимска) ротква — R. s. var. niger (култиварске групе Chinensis и Longipinnatus) — користи се у исхрани људи и стоке;
  3. уљана ротквица — R. s. var. oleiformis — користи се за добијање уља, за обогаћивање земљишта, исхрану стоке;
  4. даикон — R. s. var. acanthiformis и R. s. var. longipinnatus (култиварска група Longipinnatus) — користи се у људској исхрани;
  5. мугри — R. s. var. caudatus (култиварска група Caudatus) — користи се у људској исхрани.

Источноазијска дивља ротква, Raphanus raphanistroides (Makino) Nakai, се понекад такође сматра варијететом ротквице — Raphanus sativus var. raphanistroides.

Култивација

Тек проклијале ротквице старе 10 дана
Европска ротквица (Raphanus sativus)

Ротквице су брзорастућа, годишња култура у хладној сезони. Семе клија за три до четири дана у влажним условима са температурама земљишта између 18—29 °C (64—84 °F). Најквалитетнији корен се добија под умереном дужином дана са температуром ваздуха у распону од 10—18 °C (50—64 °F). У просечним условима, усев сазрева за 3–4 недеље, али у хладнијем времену може бити потребно 6–7 недеља.[11]

Ротквице најбоље расту на пуном сунцу у лаганим, песковитим иловачама, са pH вредности земљишта од 6,5 до 7,0, али за касне усеве идеална је глинена иловача. Земљишта која се запеку и формирају кору по сувом времену су непогодна и могу да угрозе клијање.[12][13][14] Периоди бербе се могу продужити понављањем садње, у размаку од недељу или две. У топлијим климатским условима, ротквице се обично саде у јесен.[12] Дубина на којој се семе сади утиче на величину корена, од 1 cm (1⁄2 in) дубине препоручене за мале ротквице до 4 cm (1 1⁄2 in) за велике ротквице.[14] Током периода раста, усев треба да се прореди и да се контролише коров, а може бити потребно и наводњавање.[12]

Ротквице су уобичајена баштенска култура у многим деловима света, а брз циклус бербе чини их посебно погодним за дечије баште.[13] Након бербе, ротквице се могу чувати без губитка квалитета два или три дана на собној температури и око два месеца на 0 °C (32 °F) са релативном влажношћу ваздуха од 90–95%.[9]

Пратећа биљка

Ротквице могу бити корисне као пратеће биљке за многе друге усеве, вероватно зато што њихов оштар мирис одвраћа штеточине као што су лисне уши, бубе краставца, парадајзове рогасти, кожне бубе и мраве.[15] Оне такође могу да функционишу као замчани усев, одвраћајући инсектне штеточине даље од главног усева.[16] Сматра се да краставци и ротквице боље успевају када се узгајају у блиској вези једни са другима, а ротквице такође добро успевају са крбуљицом, зеленом салатом, грашком и настурцијумом. Међутим, оне негативно реагују на раст у блиској вези са милодухом.[15]

Галерија

  • ротквица — хабитус
    ротквица — хабитус
  • цвет ротквице
    цвет ротквице
  • плод ротквице
    плод ротквице
  • стаблова кртола ротквице
    стаблова кртола ротквице
  • црна ротква
    црна ротква
  • даикон
    даикон
  • ротквице у пластенику
    ротквице у пластенику

Референце

  1. ^ Price, Andrew J.; Jason, K. Norsworthy (2013). „Cover Crops for Weed Management in Southern Reduced-Tillage Vegetable Cropping Systems”. Weed Technology (Submitted manuscript). 27 (1): 212—217. S2CID 86661605. doi:10.1614/WT-D-12-00056.1. 
  2. ^ Fitzgerald, J. J.; Black, W. J. M. (1984). „Finishing Store Lambs on Green Forage Crops: 1. A Comparison of Rape, Kale and Fodder Radish as Sources of Feed for Finishing Store Lambs in Autumn”. Irish Journal of Agricultural Research. 23 (2/3): 127—136. JSTOR 25556085. 
  3. ^ Zohary, Daniel; Hopf, Maria (2000). Domestication of plants in the Old World (3rd изд.). Oxford: Oxford University Press. стр. 139. 
  4. ^ Lewis-Jones, L.J.; Thorpe, J.P.; Wallis, G.P. (1982). „Genetic divergence in four species of the genus Raphanus: Implications for the ancestry of the domestic radish R. sativus”. Biological Journal of the Linnean Society. 18 (1): 35—48. doi:10.1111/j.1095-8312.1982.tb02032.x. 
  5. ^ „Raphanus sativus”. Plant Finder. St. Louis: Missouri Botanical Garden. 2014. Архивирано из оригинала 6. 10. 2014. г. Приступљено 22. 6. 2014. 
  6. ^ а б Takeshi Nishio (4. 10. 2017). Takeshi Nishio, Hiroyasu Kitashiba, ур. The Radish Genome. Springer. стр. 3—4. ISBN 978-3-319-59253-4. 
  7. ^ а б в Brickell, Christopher, ур. (1992). The Royal Horticultural Society Encyclopedia of Gardening (Print). London: Dorling Kindersley. стр. 356–357. ISBN 978-0-86318-979-1. 
  8. ^ Vegetable Gardening: Growing and Harvesting Vegetables. Murdoch Books. 2004. стр. 242. ISBN 978-1-74045-519-0. Архивирано из оригинала 2016-06-17. г. Приступљено 2016-01-10. 
  9. ^ а б Gopalakrishnan, T.P. (2007). Vegetable Crops. New India Publishing. стр. 244—247. ISBN 978-81-89422-41-7. Архивирано из оригинала 2016-05-20. г. Приступљено 2016-01-10. 
  10. ^ Dixon 2007, стр. 35.
  11. ^ Seaman, Abby (2013-11-13). „Turnips and Radishes”. Integrated crop and pest management guidelines for commercial vegetable production. Cornell Cooperative Extension. Архивирано из оригинала 23. 7. 2014. г. Приступљено 2014-07-29. 
  12. ^ а б в Beattie, James H. (James Herbert), b. 1882; Beattie, W. R. (William Renwick), b. 1870; United States Department of Agriculture (март 1938). Production of radishes (Leaflet). Washington, D.C.: United States Department of Agriculture; UNT Digital Library. Архивирано из оригинала 6. 10. 2014. г. Приступљено 2. 10. 2014.  hosted by the University of North Texas Government Documents Department Архивирано 2009-12-03 на сајту Wayback Machine Documents A to Z Digitization Project website. Retrieved on 2014-07-29.
  13. ^ а б Faust, Joan Lee (3. 3. 1996). „Hail the Speedy Radish, in All Its Forms”. The New York Times. Архивирано из оригинала 5. 2. 2018. г. Приступљено 5. 2. 2018. 
  14. ^ а б Peterson, Cass. "Radishes: Easy to Sprout, Hard to Grow Right" Архивирано 2018-02-05 на сајту Wayback Machine. The New York Times, May 2, 1999. Retrieved February 5, 2018.
  15. ^ а б Ready, Barbara (1982-02-01). „Garden Companions and Enemies”. EarthWood. Архивирано из оригинала 2014-07-01. г. Приступљено 2014-07-30. 
  16. ^ „Trap Crop”. Архивирано из оригинала 22. 3. 2007. г. Приступљено 24. 5. 2011. 

Литература

  • Dixon, Geoffrey R. (2007). Vegetable Brassicas and Related Crucifers (Print). Crop Production Science in Horticulture. 14. Wallingford: CAB International. ISBN 978-1-84593-138-4. 

Спољашње везе

Ротквица на Викимедијиној остави.