Ружа (лат.Rosa sp.) је род дрвенастих биљака из породице ружа (Rosaceae). Узгаја се због лепих мирисних цветова и до данас постоје многи хибриди и култивари ружа који се међусобно разликују по боји и изгледу цвета, мирису и постојању трнова. Постоји велики број дивљих ружа, чији се плод (шипак, шипурак) богат витамином Ц користи у исхрани и за припрему чајева. Од око 100 врста рода ружа у Србији расте двадесетак. Србија и југ Француске су најбоља поднебља за гајење ружа.[1]
Лишће је наизменично поређано на стаблу. Код већине врста дуго је 5-15 центиметара и перастог је облика, са 5-9 лисна залиска; залисци обично имају зупчасту ивицу, а често и неколико мањих трнова на доњем делу стабљике. Већина ружа је листопадна, али постоје и неке врсте (углавном из југоисточне Азије) које су зимзелене или скоро зимзелене биљке.
Данашње баштенске руже потичу из Кине из 18. века.[4] Међу старим кинеским баштенским ружама, група Олд Блаш је најпримитивнија, док су новије групе најразноврсније.[5] Најбоље време за садњу баштенских ружа је јесен, међутим, ако је зима топла, може и касније током јесени.[6]
Систематика
Род Rosa се дели на следеће подродове:
Hulthemia
Hesperrhodos
Platyrhodon
Rosa (дели се на секције)
Banksianae
Bracteatae
Caninae
Carolinae
Chinensis
Gallicanae
Gymnocarpae
Laevigatae
Pimpinellifoliae
Rosa
Synstylae
Врсте
Ред Rosa се састоји од 140-180 врста подељених у четири подрода:[7]
Парфеми руже се праве од ружиног уља (који се назива и атар руже), које је мешавина испарљивих етеричних уља добијених парном дестилацијом згњечених латица ружа. Повезани производ је ружина вода која се користи за кување, козметику, медицину и верске праксе. Техника производње је настала у Персији,[8] а затим се проширила кроз Арабију и Индију, а недавно и у источну Европу. У Бугарској, Ирану и Немачкој користе се дамаске руже (Rosa × damascena 'Trigintipetala'). У другим деловима света Rosa × centifolia се обично користи. Уље је провидно бледо жуте или жуто-сиве боје. 'Rose Absolute' се екстрахује растварачем са хексаном и производи тамније уље, тамно жуте до наранџасте боје. Маса екстрахованог уља је око једног трихиљадитог до шестохиљадитог дела тежине цветова; на пример, за производњу једног грама уља потребно је око две хиљаде цветова.
Главни састојци атара ружа су мирисни алкохолигераниол и L-цитронелол и камфор руже, чврста супстанца без мириса састављена од алкана, која се одваја од ружиног уља.[9] β-Дамасценон такође значајно доприноси мирису.
Руже у кулинарству
У кулинарству ружа често служи као зачин али се у неким крајевима (Бугарска) прави слатко или џем од руже а као посластица најпознатији је ратлук са укусом руже.
Ружа у медицини
Ружа (нарочито дивља ружа шипак) се раније (и данас) користила за чајеве против разних тегоба а данас се састојци руже и шипка користе за прављење лекова.
^florasavetnik (2024-08-29). „Baštenska ruža-Ranunkulus”. Floraekspres (на језику: српски). Приступљено 2024-10-08.
^Leus, Leen; Van Laere, Katrijn; De Riek, Jan; Van Huylenbroeck, Johan (2018). „Rose”. Ур.: Van Huylenbroeck, Johan. Ornamental Crops. Springer. стр. 720. ISBN978-3319906973.
Leus, Leen; Van Laere, Katrijn; De Riek, Jan; Van Huylenbroeck, Johan (2018). „Rose”. Ур.: Van Huylenbroeck, Johan. Ornamental Crops. Springer. стр. 720. ISBN978-3319906973.
Zhang S.-D.; Jin J.-J.; Chen S.-Y.; et al. (2017). „Diversification of Rosaceae since the Late Cretaceous based on plastid phylogenomics”. New Phytol. 214 (3): 1355—1367. PMID28186635. doi:10.1111/nph.14461.
Bortiri, E.; Oh, S.-H.; Jiang, J.; Baggett, S.; Granger, A.; Weeks, C.; Buckingham, M.; Potter, D.; Parfitt, D. E. (2001). „Phylogeny and Systematics of Prunus (Rosaceae) as Determined by Sequence Analysis of ITS and the Chloroplast trnL–trnF Spacer DNA”. Systematic Botany. 26 (4): 797—807. JSTOR3093861. doi:10.1043/0363-6445-26.4.797.
Schulze-Menz GK. (1964). „Rosaceae”. Ур.: Melchior H. Engler's Syllabus der Pflanzenfamilien. II (12 изд.). Berlin: Gebrüder Borntraeger. стр. 209—218.
Hutchinson, J. (1964). The Genera of Flowering Plants. 1, Dicotyledons. Oxford: Clarendon Press. стр. 1—516.
Kalkman, C. (2004). „Rosaceae”. Ур.: Kubitzki K. Flowering plants—Dicotyledons: Celastrales, Oxalidales, Rosales, Cornales, Ericales. The Families and Genera of Vascular Plants. 6 (1 изд.). Berlin Heidelberg: Springer-Verlag. стр. 343—386. ISBN978-3-540-06512-8. S2CID12809916. doi:10.1007/978-3-662-07257-8.
