Зоран Ђинђић (позоришна представа)

Уколико сте тражили политичку фигуру, погледајте чланак Зоран Ђинђић.
Зоран Ђинђић
Постер представе
СценариоОливер Фрљић
Бранислава Илић
РедитељОливер Фрљић
СценографМарија Калабић
КостимографСандра Деканић
УлогеДушко Радовић
Феђа Стојановић
Бранислав Трифуновић
Иван Јевтовић
Владислав Михаиловић
Тања Петровић
Милан Марић
Милош Тимотијевић
Тамара Крцуновић
Премијера18. мај 2012
Место премијереАтеље 212
Оригиналан језиксрпски
Трајање70 мин.

Зоран Ђинђић је српска позоришна представа и ауторски пројекат хрватског драматурга Оливера Фрљића из 2012. године.[1] Конципирана као критика политичке елите Србије и пасивности просечног грађанина након атентата на Зорана Ђинђића, представа је поделила критичко мишљење због свог антагонистичког става према црквеним поглаварима, глумцима који су одбили улоге у представи, патриотама и челницима (у том тренутку владајуће) Демократске странке. Један критичар је описао гледање представе као да: „представа, уместо суда, саслушава Војислава Коштуницу.”[2] Кокан Младеновић, тадашњи управник „Атељеа 212” поднео је оставку након премијере представе, услед незадовољства глумачког ансамбла Атељеа. У каснијем интервјуу, Младеновић је рекао: „Мој се мандат завршио премијером представе Зоран Ђинђић Оливера Фрљића и реакцијом на ту представу — од ансамбла до политичког естаблишмента.”[3]

Упркос критици, представа Зоран Ђинђић је била јако успешна и освојила је Гран при „Мира Траиловић” на 47. годишњем фестивалу Битеф.[4][5] Након премијере 18. маја 2012. године у позоришту „Атеље 212,” током фестивала „Муцијеви дани” представа је одиграна још четрдесет пута пре затварања, и доживела је успех на немачком Wiesbaden Biennale фестивалу.[6]

Постава

Настанак

Рад на драмском тексту представе, Оливер Фрљић је започео у фебруару или марту 2012. године.[7] Нетипичну, квазидокументарну структуру представе, Фрљић је постигао комбиновањем историјских и неисторијских чињеница. Фрљић је за потребе представе интервјуисао људе који су Зорану Ђинђићу били блиски или који су његов живот и рад касније истраживали, између осталог: Милоша Васића, Владимира „Бебу” Поповића, Ружицу Ђинђић и Борку Павићевић. Од чланова Демократске странке, на разговор са Фрљићем пристала је само Гордана Чомић.[8]

Референце

  1. ^ Брстина, Бранимир; Михајловић, Маша; Гончић, Гордана; Мијовић, Јелена; Јевтић, Марија (2016). Атеље 212, 60 година. Србија: Службени гласник. стр. 177. ISBN 978-86-519-2017-5. 
  2. ^ Mihajlović, Branka (2012-05-24). „Predstava o ubistvu Zorana Đinđića uzburkala Srbiju”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2024-12-30. 
  3. ^ „"Posle ubistva Zorana Đinđića bilo jasno da stvari ne idu u pravcu progresa": Kokan Mladenović o svom mandatu na čelu Ateljea 212 i situaciji u društvu - Kultura - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2024-09-19. Приступљено 2024-12-30. 
  4. ^ „Teško je biti - 47. BITEF | SEEcult” (на језику: енглески). 2013-07-11. Приступљено 2024-12-30. 
  5. ^ Ivanovi\u00e6"}, {"id":200309,"id_news":762255,"name":"","surname":"Pi\u0161e: Rastko. „47. BITEF: Teško je biti”. B92.net (на језику: српски). Приступљено 2024-12-30. 
  6. ^ Sojitrawalla, Shirin (2014-06-22). „Zoran Dindic – Bei der Wiesbadener Biennale "Neue Stücke aus Europa" 2014 sucht Oliver Frljic nach Schuld”. www.nachtkritik.de (на језику: немачки). Приступљено 2024-12-30. 
  7. ^ Nikolić, A. (2012-03-31). „Atelje 212: U maju premijera predstave o Zoranu Đinđiću”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-12-31. 
  8. ^ Đinđić, Tamara Nikčević, Oliver Frljić, Zoran (2012-05-20). „Oliver Frljić – intervju”. Peščanik (на језику: енглески). Приступљено 2024-12-31.