Зонски шаховски турнири су прва етапа такмичења за појединачног светског првака у шаху. Ови турнири се одржавају једном током сваког циклуса светског првенства у шаху у појединој зони. Број прво пласираних на зонским турнирима који иду у следећу фазу такмичења за светског првака одређује ФИДЕ за сваку зону посебно. Од 1947 до 1993. прво пласирани са зонских турнира учествовали су на Међузонским турнирима у шаху као следећа етапа овог такмичења. Од 1997. су се пласирали директно у нокаут мечеве, а од 2005. на Светски куп у шаху.
Први кораци
На Конгресу ФИДЕ 1946 год. одржаног у јулу, у месту Винтертур Швајцарска, њен председник Александер Риб је предложио да се ФИДЕ подели на географске зоне. Зоне би омогућиле децентрализацију управљања ФИДЕ и олакшале организацију квалификација за светско првенство у шаху [1]
Тај предлог је накнадно одобрен 1947. на конгресу ФИДЕ у Хагу. У почетку су зонски турнири требало да се одржавају у 8 зона које су укључивале све националне чланице ФИДЕ шаховске федерације. Зона се састојала од шаховских федерација неколико држава чланица, при чему су само САД, Канада и СССР имале посебну зону. У почетку, континенти Азија, Африка уопште нису имали своје зоне, јер или нису постојале шаховске федерације или нису биле чланице ФИДЕ.
Током 1947. свих 8 зонских турнира није одржано. Одржана су само два турнири: Хилверсум (Холандија) и Хелсинки. Стога је за први међузонски турнир ФИДЕ квалификациона комисија саставила списак од 20 учесника, међу којима су це нашли шампиони САД и Канаде као и из Совјетског Савеза СССР Исак Болеславски, Игор Бондаревски, Давид Бронштајн, Александар Котов, Андор Лилиентал (уместо Исак Кеждена, који је одбио да учествује), Вјачеслав Рагозин и Сало Флор.
Циклус 1946-1948
У овом периоду док још нису била дефинисана правила о одржавању зонских турнира, одиграна су два у току 1946. године, који су сматрани зонским турнирима.
Циклус 1947—1951
ФИДЕ није успела да одржи преостале зонске турнире и стога је квалификациона комисија одредила 16 учесника на међузонском турниру. Алберик О’Кели је одбио да учествује, Не очекујући нека посебна достигнућа од својих представника, Шаховска федерација САД није обезбедила учешће на турниру Исак Кеждену и Арнолд Денкер, а још више није претендовала да укључи кандидата Израел Хоровица. Квалификациона комисија, је укључивала представнике 11 националних федерација. Чланови комисије су представили листе на којима су бодовали кандидате, прво место 20 бодова, друго 19, треће 18 и тако редом.
Квалификациона комисија је формирала следећи састав:
Главни састав:
Кандидати:
Остали кандидати::
Циклус 1951—1953
Зоне (квалификани):
- I Западноевропска (Глигорић, Унцикер, Матановић, Принс, Голомбек)
- II Источноевропска и афричка (Пахман, Сабо, Барца, Штолц, Фолис)
- III Азијска (Аустралија и Нови Зеланд) (Вејд)
- IV СССР (Гелер, Котов, Авербах, Петросјан, Тајманов)
|
- V САД (Штајнер)
- VI Канада (Вајтонис)
- VII Централноамеричка (Санчес)
- VIII Јужноамеричка (Болбоћан, Елисказес, Пилник)
|
Цикллус 1954—1956
Зонски турнири у Европи организовани су по новом систему одобреном на XXVII конгресу ФИДЕ.
По овом систему, земље које у зонама представља више учесника не шаљу их на исти турнир (као што је то било раније), већ на сва три турнира, према утврђеној листи.
Зоне:
- Каракас (Централноамеричка зона)
Циклус 1957—1959
Зоны:
- I Западноевропска
- II Централноевропска
- III Источноевропски
- IV СССР
- V САД
|
- VI Канада
- VII Централноамеричка
- VIII Јужноамеричка
- IX Азиска
|
Циклус 1960—1962
У то време, ФИДЕ је имала више од 50 шаховских федерација, које су биле подељене у 9 зона:
- I Западноевропска
- II Централноевропска
- III Источноевропска
- IV СССР
- V САД
|
- VI Канада
- VII Централноамеричка
- VIII Јужноамеричка
- IX Азијска
- а. Јужна Азија и Пацифик
- б. Западна и Централна Азија
|
Од 1 до 4 учесника из сваке зоне се квалификовало на међузонски турнир.
Циклус 1963—1966
Зоне:
- I Западноевропска
- II Централноевропска
- III Источноевропска
- IV СССР
- V САД
|
- VI Канада
- VII Централноамеричка
- VIII Јужноамеричка
- IX Азијска
- а. Јужна Азија и Пацифик
- б. Западна и Централна Азија
|
Референце
Литература
- Л. Я. Абрамов: «Шахматы за 1947—1949 гг.». Москва. «Физкультура и спорт», 1951 г. С. 55—58.
- Л. Я. Абрамов: «Шахматы за 1951—1952 гг.». Москва. «Физкультура и спорт», 1953 г. С. 18—19.
- М. А. Бейлин: «Шахматы за 1957 год». Москва. «Физкультура и спорт», 1959 г. С.208—211.
Шахматный словарь / гл. ред. Л. Я. Абрамов; сост. Г. М. Гейлер. — М.: Физкультура и спорт, 1964. — С. 108—112. — 120 000 экз.
- Шахматы: энциклопедический словарь / гл. ред. А. Е. Карпов. — М.: Советская энциклопедия, 1990. — С. 130. — 621 с. — 100 000 экз. — ISBN 5-85270-005-3.