Живео је и школовао се у тешким материјалним условима. Веома рано се определио за раднички покрет. Ширио је комунистичке идеје међу омладином, у школи и ван ње. Ученици Трговачке академије, у Бањој Луци, изабрали су Здравка за председника Феријалног друштва школе.
Политички је деловао и у свом родном крају међу омладином, радницима „Шипад“-а и сељацима. Због тешких материјалних услова морао је да напусти школовање у Загребу и почео да ради као хонорарни наставник у Грађанској школи у Босанском Петровцу.
На изборима 1938. године агитовао је против режима, због чега је отпуштен из службе. Током 1939. године основао је и водио радничко-потрошачку задругу у Оштрељу. Крајем 1939. године је упућен на одслужење војног рока.
У јулском устанку 1941. године Здравко постаје командир Штаба за петровачки крај. Већ у првим борбама долази до изражаја његова храброст и организационе способности. Приликом формирања партизанске чете у селу Вођеница, Здравко је постављен за командира. Чета је убрзо постала једна од најбољих у петровачком крају.
Према првобитном плану ЦК КПЈ и Врховног команданта НОП и ДВЈ Јосипа Броза Тита, у састав Прве пролетерске ударне бригаде требало је да уђе и један крајишки пролетерски батаљон. Здравко је, заједно са осталим војним и партијским руководиоцима, добио задатак да изврши припреме и формира тај батaљон. Када је батаљон формиран, 25. марта 1942. године, у Челницу, Здравко је постављен за команданта.
Током априла и маја 1942. године Здравко је предводио Крајишки пролетерски батаљон у борбама против четника, код села Чечаве, Црног врха, Појезине, Прибинића и Јошавке; и против усташа, домобранa и Немаца, код села Ранковића, на Црном врху и око Теслића, Котор Вароши, Прњавора и Бање Луке.
Ускоро је, с распадањем локалних устаничких јединица и под утицајем четника, Крајишки пролетерски батаљон остао једина партизанска јединица на овом терену, изложена даноноћним нападима четника, усташа и Немаца. Крајем маја и почетком јуна 1942. године, батаљон је напало више хиљада непријатељских војника и потиснут је на планину Мотајицу. Тада је Здравко донео одлуку да се изврши пробој.
У тешкој борби, батаљон је био десеткован. Здравко се, са Штабом батаљона и групом бораца, пробио до села Илове, где су упали у четничку заседу и били ухваћени. Један део батаљона је успео да се пробије из обруча ноћу 14/15. јуна 1942. и пребацио се преко набујале и усталасане Саве у Славонију, где је више од четири месеца деловао заједно са славонским партизанима.
Споменик партизанима на мјесту на којем су прешли ријеку Саву бјежећи пред фашистима. Влакница, општина Србац.
На предлог Оперативног штаба НОП и ДВ за Босанску Крајину, а по одлуци Врховног штаба НОП и ДВ Југославије додељује се назив народног хероја команданту I пролетерског крајишког батаљона, другу Здравку Челару, који је стријељан од народних издајника — четника у Јошавци. Друг Челар је својим херојским држањем, како кроз читав устанак у Крајини тако и пред народним издајницима уочи стријељања — потпуно заслужио високо признање и назив народног хероја.[1]
