Живорад Настасијевић
Аутопортрет, уље на платну, 36×27 цм
Лични подаци
Датум рођења	1893.
Место рођења	Горњи Милановац, Краљевина Србија
Датум смрти	1966.
Место смрти	Београд, СР Србија, СФР Југославија

Живорад Настасијевић (Горњи Милановац, 1893 — Београд, 1966) био је српски сликар, фреско сликар и иконописац. Бавио се и илустрацијом књига и оперском сценографијом.^[1]

Рођен је у породици где су и његова браћа били уметници и књижевници – Момчило Настасијевић, Славомир Настасијевић и Светомир Настасијевић. Њихов отац, Никола Лазаревић, доселио се с мајком из Охрида у Брусницу као шестогодишњак. У знак захвалности према ујаку Настасу Ђорђевићу (градитељу горњомилановачке цркве Свете Тројице) код кога је изучио градитељски занат, одриче се мајчиног презимена и од ујаковог имена прави ново презиме, Настасијевић.^[2]

Живорад је још током основне школе показао интересовање и надареност за цртање и сликање. Завршио је Уметничко-занатску школу у Београду 1910. године као ученик Ђоке Јовановића, Ристе Вукановића и Марка Мурата.^[3] Студије сликарства наставио је у Минхену код професора Грабара током 1913. и 1914. године али је то морао да прекине због избијања Првог светског рата. Као многи српски уметници прве половине XX века, Настасијевић је добровољно ступио у ђачки батаљон Степе Степановића, прешао преко Албаније и преболео тифус. У рату је првобитно учествовао као борац до 1917. године, док је након прележане болести и опоравка у Грчкој и Африци постављен за ратног сликара при Врховној команди.^[4] После рата, школовање наставља у Паризу од 1920. до 1922. године на Академији Grande Chaumière код професора Касталучија. Сликао је пределе, париске и београдске мотиве, портрете, мртве природе, фигуралне, ратне, митолошке, религиозне и историјске композиције.^[1]

По повратку у земљу узео је активног учешћа у културним збивањима:

• 1920-21. Члан Ладе.
• 1923. Члан Групе шесторице: Бијелић, Добровић, Кршинић, Настасијевић, Росандић, Стојановић.
• 1924. Члан Групе четворице: Добровић, Бијелић, Миличић, Настасијевић.
• 1927. Један је од оснивача уметничке групе „Зограф”.^[5]
• 1936. Поново постаје члан Ладе, у чијим редовима остаје до смрти.

У току школовања излагао на изложбама Уметничко-занатске школе. По завршеним студијама први пут излагао је 1912. на Четвртој југословенској изложби.

На почетку уметничког формирања, на њега као сликара пресудно су утицали школовање на минхенској Академији и дружење са сликаром Костом Миличевићем, те се у том делу његовог опуса примећује утицај импресионизма. Након одласка у Париз, где се детаљније упознао са ликовном уметношћу и делима старих мајстора, окреће се сликању празних, напуштених београдских предела који по атмосфери личе на магијски реализам, као и митолошким мотивима.

Године 1927. заједно са Васом Поморишцем био је иницијатор и покретач уметничке групе „Зограф”,^[2] која је требало да представља неку врсту опозиције прогресивној и модернистички оријентисаној групи „Облик”. Уметници који су били чланови „Зографа” залагали су се за афирмацију средњовековне уметности и изграђивање националног стила на темељу средњовековног наслеђа и традиције.

Живорад Настасијевић бавио се између осталог и фреско сликарством и иконописом. Извео је фреске у згради Уметничког павиљона у Београду (које су уништене за време Другог светског рата), иконостас цркве Богородичног покрова у Београду^[6], фреске у сали зграде Народне банке у Скопљу, фреске у одборничкој сали Београдске општине, фреске у Успенској цркви у Панчеву,^[7][8] фреске у цркви Костурнице у Крупњу^[9] и фреске у неколико породичних капела на Новом гробљу у Београду.

Живорад је био нежења, исто као и двојица браће – Момчило и Светомир. Живорад и Светомир су у међуратном периоду у својој кући живели са неудатим сестрама професоркама, Даринком и Славком и старом мајком.^[10] Њихов дом је дуго година био интимно стециште београдског уметничког света. Живорад није имао уметнички атеље већ је радио на једном сточићу у углу собе.

Умро је у Београду 1966. године.

Заједно са својим колегама Петром Палавичинијем и Бранком Поповићем, Јован Бијелић је 1926. године формирао групу „Облик” коме приступају Петар Добровић, Живорад Настасијевић, Тома Росандић, Вељко Станојевић, Сретен Стојановић, Сава Шумановић и Марино Тартаља као чланови оснивачи. Касније придружују им се Игњат Јоб, Зора Петровић, Иван Радовић, Мате Размиловић, Ристо Стијовић и архитекта Драгиша Брашован. Ова групу су сачињавали већ афирмисани ликовни уметници. Правила групе су донета на седници 8. новембра 1930. године а Министарство унутрашњих послова их је потврдило 20. јула 1932. године.

• 1923. Београд;
• 1924. Београд;
• 1925. Београд - са Љ. Ивановићем;
• 1926. Београд;
• 1927. Београд;
• 1966. Београд - ретроспектива у Галерији Културног центра.

• 1919. Југословенска изложба, Париз
• Лада, V-VI, XIII, XIX-XXVIII, XXX, XXXII-XXXVII
• 1929. Југословенска изложба, Барселона
• 1930. Југословенска изложба, Лондон
• 1932. Југословенска изложба, Брисел и Амстердам
• 1938. Крагујевац
• 1939. Петроград
• 1921. Изложба ликовних уметника из Београда, Сомбор
• 1922. Пета југословенска изложба
• 1924. Изложба београдских сликара и вајара
• 1924. Група четворице, Загреб
• Јесење изложбе београдских уметника, I-III, VIII-XI
• Пролећне изложбе југословенских уметника, I-V, VIII-XII
• УЛУС, VI, VIII, X-XVIII, XXI, XXV, XXVII-III, XXXIV
• 1951. Пејзажи Београда, Београд
• 1962. Сава Шумановић и српски пејзаж између два рата, Сремска Митровица

• 
  Мотив са Рудника, 1941.
• 
  Венера (женски акт), 1925. (Музеј савремене уметности)
• 
  Напуштени плуг, 1918. (Народни музеј у Београду)
• 
  Коста Миличевић, 1920.
• 
  Мој брат Момчило, уље на платну, 1927.
• 
  Мртва природа, уље на платну, 1953.
• 
  Купачице, уље на платну, 1958.
• 
  Pont Neuf, уље на платну, 1921.
• 
  Портрет сестре Славке, уље на платну, 1920.
• 
  Портрет сестре Даринке, уље на платну, 1952.
• 
  Портрет сестре Наталије, уље на платну, 1911.
• 
  Портрет оца, уље на платну, 1926.
• 
  Портрет мајке Милице, уље на платну, 1920.
• 
  Света Марија Магдалена, фреска у раму. Живорад Настасијевић био је један од првих модерних српских уметника који се окренуо фреско сликарству
• 
  Спасоје Ђорђевић, грађевинар, чији је лик познат захваљујући цртежу његовог сестрића Живорада
• 
  Пејзаж из Шумадије, уље на платну, 1966.
• 
  Моја баба Јелена, цртеж са фотографије из 1865. Јелена Николић, удата Јовановић, била је мајка Милице Настасијевић
• 
  Милош Голубовић, Портрет Живорада Настасијевића, 1917.
• 
  Свети Атанасије Александријски, акварел, 40,5×27 цм, акварел
• 
  Мој деда Коста Јовановић, Народни музеј Краљево

• Музеј Рудничко-Таковског краја Легат Настасијевића
• Živorad Nastasijević (1893—1966)
• SAKRIVENA U CENTRU BEOGRADA Zašto ovu sliku 30 godina niko nije smeo da vidi 19. 2. 2017.
• Зидно сликарство Живорада Настасијевића
• Сликама кроз живот
• Ратник са пушком и кистом („Политика”, 4. децембар 2016)