52 државе су учествовале на Песми Евровизије од свог првог издања 1956, док су победници дошли из њих 47.
Учешће је отворено за све емитере који су пуноправне чланице Европске радиодифузне уније (ЕРУ). Како би нека земља постала чланица ЕРУ, мора да припада Европском радиодифузном простору или да је чланица Савета Европе.[1]
Мапа Европе, северне Африке и западне Азије; Европски радиодифузни простор је означен црвеном бојом.Учешће земаља од 1956:
Учешће бар једном
Без учешћа, иако са правом да учествује
Учешће планирано, али без наступа
Учешће у својству дела друге државе, без самосталног учешћа
Број земаља учесница на Песми евровизије током година
График који приказује број земаља учесница на Песми Евровизије (не рачунајући отказано такмичење 2020. године)
Европски радиодифузни простор дефинише Међународна унија за телекомуникације као:
„Европски радиодифузни простор” ограничава на западу западна граница Региона 1 Интернационалне телекомуникационе Уније, на истоку меридијан 40° источно од Гринича, и на југу паралела на 30° с. г. ш. Јерменија, Азербејџан. Грузија и Украјина , као и територије Ирака, Јордана, Турске и Сирије изван ових граница су део овог простора.[2][3]
(Западна граница „Региона 1” је линија повучена западно од Исланда средином Атлантског океана.[4])
Активни чланови ЕРУ су емитери чији су програми доступни (практично) целој популацији земље у којој им је седиште и испуњавају додатне услове, попут значајне самосталне продукције и (испуњаване) обавезе производње програма за све сегменте друштва, који оцртавају природу националног емитера (у контрасту са чисто комерцијалним емитером). Ако активан члан жели да учествује, он мора испунити услове из правилника такмичења, који се сачињава за сваку годину; тренутно то је плаћање ЕРУ накнаду за учешће до задатог рока.
На овај начин, простор земаља које се могу пријавити за учешће на Песми Евровизије укључује и ваневропске државе као што су Израел, Мароко, Тунис, Алжир, Египат, Либан, Либија и Јордан,[5] али од ових земаља до сада су учествовали једино Израел (највећи број година од 1973) и Мароко (једном, 1980). Либан требало да наступи први пут 2005, али се повукао (значајно после рока) након одбијања да преноси наступ израелског представника. Тунис је требало да има свој деби 1977. године и да наступа под редним бројем четири. Верује се да Тунис не жели да учествује због присуства Израела, а тунижански јавни сервис (ЕРТТ) је 2007. изјавио „да неће учествовати у блиској будућности због захтева владе”.[6][7]Катар је изјавио заинтересованост за учешће на Песми Евровизије 2011, али се то није остварило и није познато да ли постоје икакви планови за улазак Катара на Песму Евровизије.[8]
Аустралија је позвана 2015. године као специјална гошћа поводом јубиларног 60. издања Песме Евровизије иако не припада Европском радиодифузном простору, али је прикључени члан и више година преноси такмичење. Те године је ЕРУ променила правила тако да је дозвољено да позову придружене чланице ЕРУ на такмичење ако желе. Наредне године је потврђено да ће Аустралија поново учествовати.[9]
Број држава које учествују је полако растао кроз године да би стагнирао око 40 средином 2000-их. Рекордан број земаља је учествовао 2008, 2011 и 2018: 43. Због пораста броја држава, преквалификационе рунде и системи релегација су морали да се уведу, како би се дала шанса за учешће што већем броју држава. 1993. је одржано такмичење Квалификација за Милстрит у ком се 7 држава источне Европе такмичило за шансу да дебитује на такмичењу.[10] После такмичења 1993, уведено је правило да државе које су биле у задњих 6 на табели не могу да учествују следеће године.[11] 1996. је уведен систем где би сви национални жирији оценили свих 29 пријава за такмичење које су послате у аудио формату, а најбоље 22 би прошле на такмичење. Норвешка која је била домаћин није морала да учествује у овој рунди.[12] Од 1997. до 2001. је коришћен систем где би државе са најгорим просеком резултата у претходних 5 година морале да направе паузу од такмичења, али нека држава није смела да буде на паузи дуже од једне године.[13]
Систем релегације из 1994. и 1995. је поново коришћен између 2001. и 2003. 2004, по први пут, одржано је полуфинале. 10 држава са најбољим резултатима које нису чланице велике четворке би биле аутоматски у финалу, као и велика четворка која има највеће финансијско учешће у ЕРУ. Све остале државе би морале да прођу полуфинале. 10 држава би се квалификовало из полуфинала.[14] Од 2008, уведено је и друго полуфинале. Од тад, у полуфиналима учествују све државе осим државе домаћице и велике четворке (после 2011. велике петорке) и из сваког се квалификује по 10 држава.[15]
Алжир, Египат, Јордан, Либан, Либија и Тунис имају емитере који су чланови и ЕРУ и Арапске радиодифузне уније. Иако могу да учествују, верује се да се то није десило због присуства Израела на такмичењу.[16] Тунис и Либан су покушали да дебитују, Тунис 1977. а Либан 2005. Обе су се повукле због присуства Израела. Тунижански јавни сервис (ЕРТТ) је 2007. изјавио „да неће учествовати у блиској будућности због захтева владе”.[6][7] Ватикан може да учествује са својим емитером Ватикан радио (РВ) која је једна од чланица оснивача ЕРУ, али не учествују јер само преносе догађаје везане за Папу и имају становништво од само око 900 људи (већина њих су свештеници).[16][17]
Као Аустралију од 2015, ЕРУ сме да позове прикључене чланице да учествују.
Земље које могу или су могле да учествују, а никад нису
