Завршио је Архитектонски факултет у Београду. Од 1962. до 1963. године био је сарадник Мајсторске радионице Крсте Хегедушића у Загребу. Сели се у Париз 1966. године. За професора на École Nationale Supérieure des Beaux-Arts у Паризу је изабран 1983. године[2] и на том месту остаје до 2000. За члана Српске академије наука и уметности изабран је 1985. године.[3] Одликован је највишим француским признањем из области културе и уметности, Commandeur dans l'ordre des Arts et des Lettres. Изложбе приређује од 1951. године. Излагао је у већем броју земаља Европе и Америке.
У априлу 2007, Величковић је одликован француским Орденом легије части. У мају 2013. године је имао изложбу у Галерији САНУ, у истој галерији имао је изложбу 2002. године. На изложби из 2002. мотиви су били везани за гавране који су на земљи, а 2013. за гавране који су полетели.[6]
Његовом раду посвећено је више монографија.[7][8] Преминуо је 29. августа у сплитској болници у коју је примљен након што му је позлило.[9][10][11]
Постхумно је 2020. добио награду Музеја града Београда за свеукупни допринос стваралаштву на територији Београда.[13]
Својим делом и делатношћу дао је велики допринос активностима САНУ, посебно у оквиру Одељења ликовне и музичке уметности. Оставио је трајни белег у области културе и уметности Србије и њене афирмацијe у светским размерама.[14]
Реализовао је више од сто самосталних изложби у многим градовима света. О раду Владимира Величковића снимљено је 12 документарних филмова и објављено 15 монографија.[14]