Веслање се први пута одржало на Олимпијским играма у Паризу 1900. Такође је било и у програму првих модерних Игара у Атини 1896 године, али су такмичења била отказана због временских прилика. Такмичења за мушкарце су била у програму свих Игара, док су такмичења за жене уведена тек на Играма у Монтреалу 1976. Све до ’60-их година двадесетог века, амерички веслачи су доминирали олимпијским веслањем. Тада на сцену ступају веслачи СССР-а и до ’70-’80. година су неприкосновени, када трон преузимају веслачи тадашње Источне Немачке.[1][2]
Веслачки чамци су често мењали облик и конструкцију. Тако су нпр. прва помична седишта у чамцу која су употребљена 1896. изазвала велике промене у техници веслања. Постоје две врсте чамаца и представљају две веслачке форме: римен и скул. У римену, сваки веслач весла једним веслом (дужине око 3,8 метара), док у скулу весла са два весла (свако дужине око 3 метра). На енглеском се за чамац често употребљава израз shell (шкољка, љуска, костур) и то због тога јер му је оплата често танка свега неколико милиметара да би се постигла што мања маса. Ови чамци су и врло дуги и док су они такмичарски често уски колико је год то могуће, чамци за тренинг или рекреацију могу бити и нешто шири.
Сваки је веслач леђима окренут смеру кретања чамца и сила се производи синхронизованим кретањем веслачевих ногу, трупа и руку преко весла на воду. Веслач седи на покретном седишту које се помера на две паралелне шине.
Свако весло лежи у „виљушци“ У-облика причвршћеној на металној осовини која је направљена од металних цеви и чврсто је причвршћена на труп чамца. Изузетак су неки европски рекреативни чамци код којих је виљушка директно постављена на валобран.
Типови веслачких чамаца даље су подељени према броју веслача у њима.
Римен чамци (сваки веслач једно весло)
Ови чамци могу имати кормилара - лице које управља чамцем помоћу кормила и подстиче веслаче.
Уз назив чамца наведена је и ознака (симбол) за сваки чамац као и димензије.
Двојац с кормиларом - ознака 2+. Два римен веслача и кормилар. Двојци су дуги 12 метара и тешки 30-так kg
Двојац без кормилара - ознака 2-. Два римен веслача без кормилара.
Четверац с кормиларом - ознака 4+. Четири римен веслача и кормилар. Четверци су дуги 14 метара и тешки 50-так kg.
Четверац без кормилара - ознака 4-. Четири римен веслача без кормилара.
Осмерац - ознака 8+. Осам римен веслача с кормиларом. Осмерац је дуг око 16 метара и има масу око 100 kg.
Управљање у чамцима без кормилара (двојац и четверац) је остварано преко кормила које је системом сајли повезано за ногаре једног од веслача (ногари су упориште на којем су причвршћена веслачева стопала).[4]
Скул чамци (сваки веслач два весла)
Само ретко ови чамци имају кормилара. Управљање се најчешће остварује применом веће силе на весло с једне стране чамца. Руке се укрштају, најчешће лева изнад десне, током циклуса завеслаја, и најчешће је лева испред десне у кретању.
Скиф или самац (1 X) Један веслач - скулер. Скиф је дуг око 8 m и широк 30-так cm. Такмичарски чамци могу бити и лакши од 14 kg. Краће и шире израде се често виде као скифови за рекреацију.
Дубл скул (2X) Два скулера. Већина дублова се могу искористити и као двојци без, кормилара уз преправку дела за римен весла. Ако се употребљава као двојац, обично се додаје и кормило. Постоје и верзије дублова за рекреацију.
Четверац скул (4X) Четири скулера. Енглески израз је често "Quad". Обично има кормило слично као четверац без кормилара, а уз преправке за римен весла може се користити и као четверац без кормилара.
Осмерац скул (8X) Осам скулера. Ово је врло ретка варијанта, иако се уботребљава у Великој Британији, првенствено у тркама млађих категорија, код којих није дозвољено римен веслање.[4]
Тежинске категорије
Према телесној маси веслачи се деле у две тежинске категорије:
тешки веслачи (heavyweight, HWT) и
лаки веслачи (lightweight, LWT).
Лаки веслачи (М LWT) - за посаде лаких веслача, 72,5 kg је појединачни максимум, док просек масе посаде у чамцу не сме бити већи од 70 kg.
Лаке веслачице (W LWT) - појединачни максимум за веслачице је 59 kg, а просек масе посаде у чамцу не сме прећи 57 kg. У САД, жене имају само појединачни максимум, док на просек тежине нема ограничења.
Такмичарски чамац се обично производи имајући у виду тежинску категорију која ће га користити. Све донедавно, на Олимпијским играма су биле заступљене само категорије тешких веслача, али су од 1996. године уведене и дициплине за лаке веслаче, и то LM2x, LM4- и LW2x.[5]
Олимпијске дисциплине
Тренутно је у олимпијском програму само део веслачких дисциплина. Разлог је потреба да се број такмичара на Олимпијским играма држи у договореним границама.
мушки: М1x (скиф), М2- (двојац без кормилара), М4- (четверац без кормилара), М2x (дубл скул), М4H(четверац скул), М8+ (осмерац)
Мушки се такмиче на стандардној стази од 2000 m, осим 1900 (1.750 m, 1904. (1,5 миља), 1906. (различите дужине), 1908. (1,5 миља) те 1948. (1.880 m.
Стазе за женске дисцилине су биле 1000 m све до 1988. када се уводи 2000 m.
На ранијим Играма у квалификацијама се користио match race систем такмичења са по два или три чамца (свако са сваким). Модерни систем са 6 чамаца у трци је први пут примењен на Играма у Берлину 1936. године, а постао је стандард на Играма у Мелбурну 1956. Први пут су стазе на неком веслачком такмичењу одвојене бовама на Олимпијским играма 1960. у Риму. Та такмичења су се одржавала на језеру Албано, недалеко од Рима, па се тако у веслачком жаргону уобичајено да се од тада свака веслачка стаза подељена бовама назива „Албано стаза“.[6]
Квалификације
Како је број такмичара на Олимпијским играма ограничен, Међународна веслачка федерација одржава квалификацијс у олимпијским дисциплинама. Сваки национални савез за Олимпијске игре може пријавити само једну посаду.
Главна квалификациона трка је Светско првенство у веслању у години пре одржавања Олимпијских игара. У самој олимпијској години одржавају се још четири квалификационе континенталне регате на којима се могу попунити преостала места за олимпијске игре.
Дисциплине које више нису у програму
На неким ранијим Олимпијским играма 1900. и 1904. веслачко такмичење је одржавано у још неколико других категорија (осим апсолутне) као што су јуниори, почетници, клубови, напредни и сл. Кроз историју Олимпијских игара већи број дисциплина и врста чамаца појављивао се у програму, али је касније избачен.
Следи преглед некадашњих олимпијских дисциплина:
Двојац с кормиларом (мушки) (1900—1992)
Четверац с кормиларом (мушки) (1900—1992)
Четверац с кормиларом (жене) (1976—1988)
Четверац скул с кормиларом (жене) (1976—1984)
Четверац без кормилара (жене) (1992)
Четверац с кормиларом широке градње (гиг, јола) (1912)
Оснивач модерних Олимпијских игара, барон Пјер де Кубертен, био је страствени веслач. Он је донео одлуку да би, до тада аристократски спорт, требало да буде доступан људима радничке класе.
Жене су веслале на Олимпијским играма тек 1976. године. Укључивање женских тимова у Монтреалу те године помогло је женском веслању у клубовима широм света. Многи клубови су први пут почели да прихватају жене.
По неким мерама најбољи веслач на Олимпијским играма је Елисабета Липа, Румунка која је између 1984. и 2000. освојила осам медаља (пет злата). Највише рангирани мушки веслач је БританацСтив Редгрејв који има пет златних медаља и једну бронзану.
У почетку су се олимпијке такмичиле у трци на 1000 m. Данас се све олимпијске веслачке трке за мушкарце и жене одвијају на стази од 2.000 m са шест трака.[9]