PROFILPELAJAR.COM

Велибор Глигорић
Велибор Глигорић
	Фотографија академика Глигорића
Лични подаци
Датум рођења	28. јул 1899.
Место рођења	Рипањ, Краљевина Србија
Датум смрти	3. октобар 1977. (78 год.)
Место смрти	Београд, СФР Југославија

Велибор Глигорић (Рипањ, 28. јул 1899 — Београд, 3. октобар 1977) био је српски књижевни и позоришни критичар, универзитетски професор и уредник. Глигорић је био професор Универзитета у Београду, уредник многих листова, а од 4. новембра 1965. до 16. децембра 1971. обављао је дужност председника САНУ.^[1]^[2]

Биографија

Рођен је од оца Димитрија Глигорића Сокољанина (1869—1913), учитеља пореклом из Доње Љубовиђе, и мајке Стане, рођене Ђурђевић, учитељице из Новог Сада. Студије права је почео у Француској, а завршио их 1924. у Београду.^[3] Радио је као службеник у Министарству трговине и индустрије Краљевине Југославије, 1926—1941, а након Другог светског рата као директор Драме Народног позоришта у Београду, 1945—1948. и као управник Југословенског драмског позоришта у Београду, 1948—1958.^[4]

Био је професор Филозофског факултета у Београду и имао је титулу dr hc Београдског универзитета.

Покренуо је више часописа и био њихов уредник: „Нова светлост“ 1920, „Раскрсница“ 1923. и „Савременик“ 1955, а уређивао је и „Савремени преглед“ 1926/27. и „Уметност и критика“ 1939.^[4]

Дописни члан САНУ, на Одељењу литературе и језика, постао је 14. јуна 1955, а редовни 30. јануара 1958. Функцију секретара САНУ обављао је од 15. априла 1960. до 21. децембра 1961, потпредседника од 21. децембра 1961. до 4. новембра 1965, а председник је био од 4. новембра 1965. до 16. децембра 1971.^[5]^[1]

Године 1969. био је председник Савета југословенских академија наука и уметности.

Велибор Глигорић је био и уредник „Гласника САНУ“, члан комисија за додељивање јулских, октобарских и НИН-ових награда.^[4]

Био је ожењен Савком (1919), професорком Економског факултета, рођеном у Ваљеву од оца Љубомира Петровића и мајке Милене.^[6]

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Признања

Добитник је следећих признања:^[1]

Змајева награда, за књигу Српски реалисти, 1956;
Седмојулска награда, 1960;
Награда АВНОЈ-а, 1968;
Вукова награда, 1969;
Орден заслуга за народ са златном звездом, 1964;
Орден Републике са златним венцем, 1969;
Орден братства и јединства 1. Реда и
Орден рада 1. реда.

Одабрана дела

Критике, Београд, Просвета, 1945.
Српски реалисти, Београд, Просвета, 1960.
У Вихору, фрагменти, огледи, студије, Београд, Нолит, 1962.
Огледи и студије, Београд, Просвета, 1963.
Бранислав Нушић, Београд, Просвета, 1964.
Портрети, Београд, Просвета, 1965.
Хроника једног доба / В. Григорић / Београд : Српска књижевна задруга, 1965.
Јаков Игњатовић, предавање одржано на Коларчевом народном универзитету, Београд, изд. Коларчев народни универзитет, 1949.
Критички радови Велибора Глигорића, приредила Хатиџа Крњевић, Нови Сад, Матица српска, 1983.

Референце

^ ^а ^б ^в „ВЕЛИБОР ГЛИГОРИЋ”. sanu.ac.rs. Приступљено 27. 1. 2022.
^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 214.
^ Симо Ц. Ћирковић: Ко је ко у Недићевој Србији 1941-1944, изд. Просвета, Београд 2009, одредница „Глигорић, Велибор Д.“ pp. 124. COBISS.SR 170123788
^ ^а ^б ^в „ГЛИГОРИЋ Велибор”. snp.org.rs. Приступљено 27. 1. 2022.
^ „Велибор Глигорић”. Просвета. Приступљено 28. 1. 2018.
^ Милорад Радојчић: „Рођени, венчани и умрли 1911. године“, pp. 136, у публикацији „Колубара велики народни календар за просту 2011. годину“, Ваљево