Један је од малобројних људи који је јавно подржао одлуку краља Александра Обреновића да се ожени са Драгом Машин, рекавши да му је Александар попут сина, па да не би могао да се противи његовој одлуци.
Биографија
Рођен је у Неготину 1844. године, а 1865. завршио београдску Артиљеријску школу.[2] За вријеме Српско-турског рата 1876—1877. командује Чачанском, а потом Ужичком бригадом. Након тога је командант Књажевачке војске. У идућем Српско-турском рату, 1877—1878. начелник је Оперативног одјељења Врховне команде и Штаба Тимочког кора.[1]
Министар војни је од 1878. до 1880, увео је нову формацију и извео делимичну реорганизацију српске војске. Од 1883. до 1885. начелник је штаба активне војске.[3]
Био је редовни члан Српског ученог друштва (Одбора за науке јестаственичке и математичке) од 2. VI 1875, прави члан Српске академије наука (Академије друштвених наука) од 28. XII 1892. Председник СКА од 16. IV 1900. до 1. II 1903. [ван функције: 2. XII 1902 — 1. II 1903]. Секретар Академије друштвених наука СКА од 22. II 1906. до 22. II 1908.[4] Био је и члан Српског археолошког друштва од његовог оснивања 1883. године,[5] као и почасни члан Српског лекарског друштва од 1873.[2]
Био је сарадник Војина, оснивач часописа Ратник. Обављао је дужности председника Црвеног крста и Стрељачког савеза.[2]
Систематски је радио на сакупљању топоними и хидронима по читавој Србији. Такође је сакупљао и записивао народне загонетке. Његови радови дају значајне податке о географији, историји, етнографији, карактерологији, археологије Србије.[2]
Током радне каријере важио је за веома вредног човека, родољуба, активисту и часног официра.[2]
Дјела
Пропутовао је целу Србију и дао описе многих области.
Године 1895. са супругом је пропутовао Боку которску и Јадран о чему је оставио кратке дневничке записе. Мишковић пише за Херцег Нови да је најсрбастији град, па Рисан и да су у Херцег Новом све дућанске рекламе исписане ћирилицом.[6]
Свакој теми је прилазио мултидисциплинарно, па се његова дела тешко могу сместити у само једну научну област.[7] Написао је много чланака из историје ратова, тактике и географије од којих су важнији:
Грађа за новију историју Србије (1880), Из ратовања Срба са Турцима (1882, 1883), Српска војска и војевање за време устанка од 1804—1815. године (1895).
Из Књажевачког округа (1881) за потребе упознавања терена војностратешког карактеара са географско-топографском сликом сматра се првим дело научноистраживачког карактера о овом крају, чији аутор није странац.[7]
.svg){kind=small}
