Почео је да игра у београдским клубовима Јавор, Душановац, Карађорђе и Соко као играч подмлатка, да би већ 1921. са братом Драгутином заиграо за први тим Душановца - са свега 15 година. Обојица су играли и у Карађорђу (Бане као центарфор) и освојили првенство другог београдског разреда.
После Сокола, прелази у београдску СК Југославију у чијем подмлатку су већ играли браћа „Моша“ и Никола Марјановић, „Баја“ Драгићевић, „Чича“ Лубурић и Дача Ђурић. Са овим играчима доживео је пуну играчку афирмацију и у дресу СК Југославије одиграо је 156 утакмица и постигао 110 голова. Као одличан техничар и добар стрелац, посебно се истакао у првенству 1924. и 1925. кад је СК Југославија освојила две једине титуле првака државе. Играо је на месту центарфора, леве полутке а најчешће као лево крило.
Уз 28 утакмица за репрезентацију Београда и две за „Б“ екипу Југославије (1934 — 1937), за који је постигао један гол, одиграо је и 17 утакмица за најбољу селекцију Југославије и постигао осам голова. Дебитовао је 4. новембра1925. у пријатељској утакмици против Италије (1:2) у Падови, а последњу утакмицу одиграо је такође у пријатељској утакмици 13. децембра1936. против Француске (0:1) у Паризу.
Кад је јула 1926. напустио Југославију, био је међу првим југословенским фудбалерима који су као професионалци играли у иностранству. У Француској је играо за Монпеље и Франсе, и на куп утакмици Монпеље - САП (11:0) постигао девет голова. Играо је и у Швајцарској за циришкиГрасхопер и женевску екипу Ураниа.
Вративши се у Југославију, у сезони 1935/1936. поново је играо за београдску СК Југославију, затим је прешао у Јединство у коме је 1937. године завршио каријеру.
