Као вршилац дужности команданта Првог коњичког пука, тада у чину мајора, из руке краља Петра I Карађорђевића је 26. јуна1911. године на Бањици, примио нову пуковску заставу.
На захтев српског посланика др Мирослава Спалајковића у Петрограду, да се неодложно упути нови војни изасланик, одређено је да то буде потпуковник Лонткијевић. Он је у руску престоницу стигао 21. априла1913. године.[6]
Лонткијевић и Марко Цемовић (српски конзул у Одеси) су у јануару 1916. године, предали начелнику штаба Врховног командовања генералу Михаилу Алексејеву, ноту српског посланика др Мирослава Спалајковића којом је тражено да руске војне власти сносе трошкове Српског добровољачког корпуса и упућивање заробљених и предатих аустроугарских војника словенских народности у Одесу.[8] Лонткијевић је веровао да је између 10.000 и 12.000 потенцијалних добровољаца међу заробљеницима. Периодично је био ангажован као контролор рада мајора Пејовића, који се старао о формирању добровољачких одреда и избору добровољаца, а по одобрењу генерала Алексејева.
Последњи пут у званичној аудијенцији код императора Николаја II, Лонткијевић је боравио 20. марта1917. године. Император му се захвалио на верној служби у Руској империји, уз речи[11]:
Регент Александар Карађорђевић је 6. новембра1917. године, упутио молбу Александру Керенском, председнику руске привремене владе, тражећи да се Русија енергичније ангажује у рату, пошто постоји бојазан да Централне силе повуку делове својих снага са Источног и упуте их на Солунски фронт. Лонткијевић није успео да преда регентово писмо, пошто је већ сутрадан Лењин повео напад на владу Керенског, чиме је отпочела Октобарска револуција.[13] Он је одмах известио владу на Крфу да нема: „никакве наде за скору поправку, а на акцију руске војске, не може се за дуго рачунати.” За време боравка Допунског батаљона у Јекатеринбургу, руској царској породици је достављено 50.000 рубаља у злату, али и обавештење Лонткијевића да српски добровољци не смеју предузимати никакве једностране потезе у овом сукобу.[14]
По револуционарним дешавањима, Лонткијевић је измештен у Кијев, где је остала ројалистичка влада и где су били концентрисани заробљеници са фронта. Убрзо је почео са избором нових добровољаца. Вратио се у Москву и добио потврду народног комесара иностраних дела РСФСРЛава Троцког да Допунски батаљон неће бити разоружан. Како би изборио да српски добровољци из Русије буду упућени на Солунски фронт, сагласио се да будући аустроугарски заробљеници словенских народности буду регрутовани у Црвену армију.[15] Предлагано је да се српски добровољци укључе у „сређивање прилика у Русији”, односно да заједно са француским и чехословачким снагама подупру Белу армију против бољшевика у грађанском рату. Такав предлог је наишао на симпатије регента Александра, а за команданта такве формације је био виђен Лонткијевић.[16]
Прочуло се да Лонткијевић има контакте са „контрареволуционарним снагама”, због чега су совјетске службе упале у посланство Краљевине Србије у Москви и заплениле целокупну архиву посланства. Лонткијевић је ухапшен и ослобођен у августу 1918. године, на интервенцију Норвешке.
