По завршетку Првог светског рата укључио се у политички живот Аустрије и запослио се као секретар председника Националног већааустријске скупштинеКарла Зајца. На тој функцији је остао до 1933. године када је постао делегат Савезног већа али је ускоро ухапшен у Фебруарској буни 1934. године. По забрањивању рада Социјалдемократске партије Аустрије, положио је правосудни испит и запослио се као сарадник у адвокатској канцеларији у Бечу. У Аншлусу 1939. године бива ухапшен и заточен од стране Гестапоа као политички затвореник. Ослбодио се заточеништва тако што је искористио погодност коју је пружала тадашња политика „аријанизације” па је преузео адвокатску канцеларију прогоњеног Јеврејина Арнолда Еслера. За ту узурпацију жртве никада нису добиле реституцију. Шерф је избегавао чланство у Национал социјалистичкој асоцијацији правника. Био је у контактима са покретом отпора и разних група које су се окупљале око свештеника Хајнриха Мајера. Свештеник Мајер је био близак америчкој тајној служби ОСС, али је убрзо убијен. По избијању Другог светског рата, Шерфов син јединац Рајнхолд је регрутован у јединице Вермахта у чијим редовима је погинуо на ратишту 1941. године. Пред крај рата, Адолф Шерф је провео пет недеља у затвору након завере од 20. јула 1944. године.
По уласку совјетске Црвене армије у Беч, априла 1945. године и слома Трећег рајха, Шерф је дошао на чело обновљене Социјалдемократске партије Аустрије када се прикључио Влади националног јединства на чијем челу је био Карл Ренер. Од тада, Шерф учествује активно на аустријској политичкој сцени и држи одговорне позиције у својој партији и аустријској влади.[1][2]
Председник Аустрије 1957—1965
По смрти председника Аустрије Теодора Кернера (4. јануара 1957.) Шерф је постао кандидат Социјалдемократске партије Аустрије на Избори за председничким изборима 5. маја 1957. које је добио са 51,12% гласова бирача, испред противкандидата Волфганга Денка (48.88%), који је био заједнички кандидат Слободарске партије Аустрије (FPÖ) и Аустријске народне партије (ÖVP). На Избори за председничким изборима 28. априла 1963. Шерф је победио такође као кандидат Социјалдемократске партије Аустрије (SPÖ) освојивши 55,4% гласова бирача, док је његов противкандидатЈулијус Раб из Аустријске народне партије (ÖVP) освојио 40,6% гласова.
Адолф Шерф је преминуо 28. априла 1965. док је био на функцији председника државе. Сахрањен је у Средишњем бечком гробљу. Трг у бечком насељу Донауштат назван је по њему.
Референце
^ аб„Adolf Schärf”. www.geschichtewiki.wien.gv.at (на језику: немачки). Приступљено 2022-05-03.
Enderle-Burcel, Gertrude (2019). Adolf Schärf: Tagebuchnotizen des Jahres 1953 (Veröffentlichungen der Österreichischen Gesellschaft für historische Quellenstudien) (на језику: немачки). Wien: Studien Verlag; mit zahlreichen s/w-Abbildungen edition. ISBN978-3-7065-4603-4.
Enderle-Burcel, Gertrude (2010). Adolf Schärf: Tagebuchnotizen des Jahres 1952 (Veröffentlichungen der Österreichischen Gesellschaft für historische Quellenstudien) (на језику: немачки). Wien: Studien Verlag; mit zahlreichen s/w-Abbildungen edition. ISBN978-3-7065-4857-1.
Enderle-Burcel, Gertrude (2007). Adolf Schärf: Tagebuchnotizen des Jahres 1955 (Veröffentlichungen der Österreichischen Gesellschaft für historische Quellenstudien) (на језику: немачки). Wien: Studien Verlag; mit zahlreichen s/w-Abbildungen edition. ISBN978-3-7065-4546-4.
Zipperer, Ernst (1965). Das war Bundespräsident Dr. Adolf Schärf (на језику: немачки). Wien: Verlag der Wiener Volksbuchhandlung. ASINB01MTENLVR.
Schärf, Adolf (1963). Erinnerungen aus meinem Leben (на језику: немачки). Wien: Verlag der Wiener Volksbuchhandlung. ASINB0027Q0HTE.
Schärf, Adolf (1950). Zwischen Demokratie und Volksdemokratie. Österreichs Einigung und Wiederaufrichtung im Jahre 1945 (на језику: немачки). Wien: Verlag der Wiener Volksbuchhandlung. ASINB0028993H2.
Schärf, Adolf (1955). Österreichs Erneuerung 1945—1955 : Das 1. Jahrzehnt der 2. Republik (на језику: немачки). Wien: Verlag der Wiener Volksbuchhandlung. ASINB014S26WG6.
Jacques Hannak: Adolf Schärf — Oskar Helmer. In: Walter Pollak [Hg.]: Tausend Jahre Österreich. Eine biographische Chronik. Band 3: Der Parlamentarismus und die modernen Republiken. Wien / München: Jugend und Volk 1974, S. 450—455
Georges Haupt: Schaerf Adolf. In: Jean Maitron / Georges Haupt [Hg.]: Dictionnaire biographique du mouvement ouvrier international. Band 1: Autriche. Paris: Editions Ouvrières 1971, S. 265—266
Stella Klein-Löw: Adolf Schärf. In: Stella Klein-Löw: Menschen um mich. Porträts in Worten. Wien / München: Jugend und Volk 1982, S. 129—143
Thea Leitner / Franz Kreuzer: Das Buch vom Doktor Schärf. Wien: Wiener Volksbuchhandlung o. J. [1957]
Alfred Migsch: Adolf Schärf in seiner Zeit. Wien: Wiener Volksbuchhandlung o. J. [1965]
Alfred Migsch: Adolf Schärf. Neue österreichische Biographie ab 1815. Große Österreicher. Band 17. Wien [u. a.]: Amalthea 1968, S. 9—19
Dr. Adolf Schärf. Ein Porträt. Verein für Geschichte der Arbeiterbewegung. Dokumentation 1/90
Karl R. Stadler: Adolf Schärf. In: Friedrich Weissensteiner [Hg.]: Die österreichischen Bundespräsidenten. Leben und Werk. Wien: Österreichischer Bundesverlag 1982, S. 208—256