PROFILPELAJAR.COM

Адам Драгосављевић
Адам Драгосављевић
Лични подаци
Датум рођења	1. март 1800.
Место рођења	Беременд, Хабзбуршка монархија
Датум смрти	28. јун 1862. (62 год.)
Место смрти	Опатовац, Аустријско царство

Адам С. Драгосављевић (Беременд, 1. март 1800 — Опатовац, 28. јун 1862) био је српски филолог и педагог.

Биографија

Адам је рођен 1. марта 1800. године у Барањи, у месту Беременд (данашња Мађарска). Родитељи су му били Симеон - Сима дунђерин и Јевросима, житељи општине Бремен или "Бреме" (по српски).^[1] У тешким материјалним приликама, после преране смрти оца (1802), нередовно се школовао и сам мање-више издржавао. Његов патрон током школовања, био је српски књижевник професор Милован Видаковић. Српску основну школу учио у разним местима (Беременд, Брањина (тада Кишвалуд), Медина, Јагодњак (тада Качфалу)), а мађарску у Харшању. Завршивши основну школу служио је код спахије и шегртовао. Како је одмалена научио црквено појање, у 16. години постао је црквени звонар-појац, а годину дана касније и учитељ, прво у Безедеку (Мађарска, 1815-16), па у Белом Манастиру (тадашњи Моноштор, 1816-1817). У јесен 1817. године уписао се у учитељску школу у Сомбору, коју је завршио 1819. Као ученик те школе изненадио је своје професоре школском дисертацијом „О дијалекту српског језика“ (1818-19).

После завршене препарандије, највише да би овладао латинским и немачким језиком, положио је у Новом Саду 2. разред, а у Винковцима 3. и 4. разред латинске гимназије. Као ученик новосадске гимназије купио је Вуков речник, који га је у сваком погледу одушевио, да се од њега није раздвајао: "Од свију књига речник ми је највећа забава била. Предговора се у њему никада сит начитати нисам могао". Вук је чуо за младог даровитог следбеника, па од 1825. године креће њихова преписка, из које ће проистећи сарадња, док се нису и лично упознали. У Шиклушу је Адам као млади учитељ увео у наставу Вуков правопис и српску граматику, због чега је имао проблема.^[2] Поред латинског добро је знао и грчки језик. После је опет радио као учитељ у Винковцима 1822-23, Шиклошу 1823-1827.^[3] Мохачу 1827-1830.^[4], Вуковару 1830-38. (био је 1836. године учитељ немачког језика)^[5]и Шиду (1840). Учитељевање је прекидао неколико пута па био општински бележник у Шиду, а 1849. године истовремено и "месних школа шицких управитељ" 1843-1849.^[6], Гибарацу (1860—1862)^[7]и Опатовцу, секретар Примирителног суда у Београду (1839—1840), и управитељ основних школа у Шиду (1849—1860).

Док је био учитељ у Вуковару, оженио се 1831. године са Маријом Ристић, са којом је у браку имао три кћерке и сина Николу.^[8] Умро је у лето 1862. године, у гостима код кћерке у Опатовцу, док се враћао са жупанијске скупштине у Вуковару^[7].

Делатност

Дописни члан Друштва српске словесности^[9] у Београду је постао од 1842. године, и био је један од првих присталица Караџићевих језичких реформи. Друштву је 1859. године послао свој чланак "Расправа правописа београдскога", да се објави у "Гласнику". Али исти рад је оцењен као "беспотребан" и одбијен, а потом враћен аутору.^[10]

Радове о језику, народним песмама и србуљама објављивао у „Летопису Матице српске“ (7, 1826; 10, 1827; 25-26, 1831; 30-31, 1832; 32-35, 1833; 95-96, 1857; 98, 1858) и Арнотовом „Магазину“ (23, 39, 1838). Прикупљао је народне песме и речи (око 3000) из Барање и Срема и слао их Вуку Караџићу. Скупљао је и историјске старине (србуље, октоихе, молитвенике, итд.). Као учитељ у Шиклошу почео је да ради по Вуковом правопису и обрађивао српску граматику, због чега је био оштро осуђен од школске управе. Године 1825. у „Летопису Матице српске“ објавио је више чланака под насловом „О писмености српској“. Ватрено се залагао за увођење народног језика у књижевност и школе и за усвајање савременог правописа. Вуковој правописној реформи додао је своје слово „I“ уместо И.

Рукописи

У рукопису је оставио уџбенике за основну школу: „Мали буквар српски“ (1825),^[11] „Мали катихизис“ (1828) и „Рачуница“. Није их успео штампати, јер су били писани Вуковим правописом и народним језиком. „Мали буквар српски“ написан је две године пре Вуковог штампаног „Буквара“ и био је први буквар на српском језику. Објавио је „Немачку граматику“ Остао је у рукопису и његов Животопис (две свеске) намењен Друштву српске словесности у Београду.

Своју преписку са Вуком Караџићем, Павлом Шафариком, кнежевским намесником Јованом Гавриловићем, Богославом Шулеком, Данилом Медаковићем и др. између 1824. и 1839. године оставио је у рукопису под насловом „Протоколи од различити писмени и књижевни сочињенија и послова“. У сачуваним Вуковим рукописима налази се око 30 Драгосављевићевих писама. Његова ода епископу Стефану Станковићу друга је књига штампана Вуковим правописом (1829).

Библиографија

„Ода Г. Стеф. Станковићу Епис. Будимск.“, Будим 1829.
„Преосвештеному господину Стефану Станковићу православном скоропостављеном епископу будимском припевка /од учитеља Муачког/“, Будим 1829.
„Постанак' славенски слова или писменост' каква је и каква треба да је у србском' језику“, Београд 1840.
„Немачка граматика за децу с'рпску. Парче друго“, Нови Сад, 1843.
„Немачка граматика : за децу и за свакога, који је рад немачки језик из књîга да научи“, Пешта, 1851.

Преводи:: „Превод Псалтира : као прва проба на српском језику“, Беч, 1833.

Референце

^ "Школски лист", Сомбор 1887. године
^ "Летопис Матице српске", Нови сад 1896. године
^ "Даница", забавник, Беч 1827. године
^ Вук Ст. Караџић: "Милош Обреновић, књаз Сербији...", Будим 1828. године
^ Вук Ст. Караџић: "Народне српске пословице", Цетиње 1836. године
^ Вук Ст. Караџић: "Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона", Беч 1849. године
^ ^а ^б "Гласник друштва српске словесности", Београд 1863. године
^ "Летопис Матице српске", Нови Сад 1896. године
^ Вук Ст. Караџић: "Српске народне приповетке", Беч 1853. године
^ "Даница", Нови Сад 1860. године
^ "Школски гласник", Нови Сад 1913. године

Литература

„Лексикон писаца Југославије“, I А-Џ, Нови Сад, 1972.
(Радивој Брњеварац): „Славни Барањци - учитељ Адам Драгосављевић : Борац за српски језик“, „Барањска реч“, I, 3, 7 - Бели Манастир, 19. VIII. 1996.
мр Драго Његован: „Знаменити Срби из Барање (од почетка XVI. до средине XX. века)“, у: „Међународни научни скуп Срби у источној Хрватској“, Осијек, 2003, стр. 129-140
Душан Сп. Војводић: „Знаменити Срби винковачког краја“, Нови Сад, 2004.
Електронски каталог Библиотеке Матице српске.