Штаб пука се налазио у Загребу,[4] гдје је уједно био и штаб 1. и 3. батаљона, док је штаб 2. батаљона био у Вараждину.[5]
Историја
Јединица је образована 1889. на основи 25. пјешадијске полубригаде, која је основана 1874. на основи 79, 80. и 83. домобранске чете.[1] Команду над пуком 1914. преузео је пуковник Аустроугарске војске Анте Матасић,[6] који је исте године укључен у састав 42. домобранску пјешадијску „вражју” дивизију. Дивизија је у свом саставу имала 14 хиљада људи, а њом је командовао генерал-пуковник Стјепан Саркотић. Ова војна јединица била је једна од највећих јединица у историје Хрватске.
У децембру 1918. јединице 25. пука, искористивши метеж у распадућој Аустроугарској, ступиле су у борбу с угарским трупама за Међимурје и поразиле их.[9] У тим борбама су се на страни хрватских домобрана борили 25. и 26. пјешадијски пук, као и 53. и 96. пјешадијски пук аустроугарске Заједничке војске.[10]
Држава Словенаца, Хрвата и Срба образована је 1918. и тиме је уједно започет процес распуштања Краљевског хрватског домобранства. У 13 часова 5. децембра припадници 25. пука изашли су на Трг бана Јелачића у Загребу, протествујући против распуштања домобранства. Заједно са грађанима истакли су неколико хрватских застава, узвикујући „Република” и „Хрватска”. Међутим, на њих је с околних кровова отворена ватра из пушака и митраљеза. У пуцњави је погинуло 13 људи, а 17 је рањено.
Почетком 1919. 25. и 26. пук су ипак укинути,[9] а њихови припадници су наставили највећим дијелом да служе у Југословенској војсци. Према ријечима Мирослава Крлеже, који је и сам служио у пуку, 25. пук је имао 14 хиљада погинулих војника[11] (26. пук — 20 хиљада погинулих, а 53. пук — 18 хиљада), али тачни подаци о погинулим и рањеним још увијек нису установљени. Архиви са подацима о припадницима Хрватског домобранства чувају се у Бечу, Будимпешти и Београду.
Састав
Према саставу из 1914. национални састав пука био је сљедећи: 97% Хрвата и Срба, 3% осталих народности Аустроугарске.[5]
Познати припадници
Јосип Броз Тито[12] — наредник пука. Током Галичке битке заробили су га Руси.
Мирослав Крлежа — официр у резервном саставу. Своје сјећања је одразио у роману „Заставе”.
Иван Томашевић — капетан пука. Касније је служио у Југословенској војсци (пуковник) и Хрватском домобранству (генерал).