Шенгенски уговор

Шенгенски уговор
Потписи на Шенгенском уговору 14. јуна 1985.
Потписан14. јуна 1985.
Датум примене26. март 1995.
Потписници Белгија
 Француска
Западна Немачка Западна Немачка
 Луксембург
 Холандија
ДепозитарВлада Великог Војводства Луксембург
Језициенглески, француски и холандски
  Шенгенски простор
  Државе у законској обавези да се прикључе

Шенгенски уговор је споразум ког је 14. јуна 1985. потписало пет европских држава (Белгија, Француска, Немачка, Луксембург и Холандија). Споразум је потписан на броду „Принцеза Мари-Астрид“ на реци Мозел, поред Шенгена, малог места у Луксембургу на граници Француске и Немачке.[1]

По Шенгенском уговору, држављани државе потписнице могу се слободно кретати у било којој другој држави потписници не показујући било какав документ на граници (пасош, лична карта).

Циљ уговора је био да се укину и хармонизују гранични прелази између земаља потписница. У време потписивања, уговор није имао везе са Европском унијом (тада Европском заједницом), док то данас није случај.

Накнадне земље потписнице су донеле конвенцију којом се ограничава укупан број шенгенских држава на двадесет шест.

Познати су и примери привременог суспендовања овог уговора од стране неке државе потписнице, где она задржава (поново узима) право контроле докумената на граници (Француска 14. јул 2005)

Чланство

Имплементација држава у споразум

Тренутно су 27 држава у потпуности чланице Шенгенског споразума.

Држављани мањих држава нечланица као што су Андора, Монако, Сан Марино и Ватикан и територије Гренланд и Фарска острва могу слободно да се крећу по државама потписницама Шенгенског споразума.

Види још

Референце

  1. ^ „Шенгенски споразум”. Београдски центар за безбедносну политику. Архивирано из оригинала 24. 01. 2019. г. Приступљено 24. 1. 2019. 
  2. ^ „Шенгенски простор” (PDF). EU Information and Cultural Centre. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 01. 2019. г. Приступљено 24. 1. 2019.