Године 1343. отац га је прогласио за норвешког краља, а 1362. за шведског краља. Магнусова спољна политика, усмерена против Новгорода, била је неуспешна и није му донела ништа друго сем дугова. Он је узимао зајмове и од папа, и пошто их није вратио, био је искључен из цркве. Аристократија, незадовољна њиме, више пута је дизала устанке против њега и, најзад, је збацила њега и Хокона 1363. године. На престо у Шведској је био изабран Албрехт, син мекленбуршкогвојводе[1].
Ипак, Норвешка је до 1371. остала у персоналној унији са Шведском јер је од ње зависила у снабдевању житом и тако била принуђена да јој се потчини. Ова персонална унија није вршила приметни утицај на уређење Норвешке, која је сачувала своје старо право и политичку организацију [2].
За време његове владавине племство је било доминантно у Норвешкој [3].
Пространо Норвешко царство се наставило да се смањује за време његове владавине. Исланд је остао скандинавска земља која је имала сопствену културу и установе. И мада је власт Скандинаваца над Гренландом била слаба, нико није показао интересовање за ову пусту земљу [3].
Умро је 1380. године и на норвешком престолу га је наследио његов малолетни син Улав, који је 1375. постао краљ Данске, а Хоконова супруга Маргарета је као регенткиња владала обема државама [4].
.svg)
