Драгиша Лапчевић први председник Српске социјалдемократске странке
Српска социјалдемократска партија (ССДП) била је прва радничка политичка партија, која је деловала у Краљевини Србији и Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, од августа 1903. до априла 1919. године. Основана је под називом Српска социјалдемократска странка (ССДС), а 1909. је преименована у Српску социјалдемократску партију.
Први председник ССДП је био Драгиша Лапчевић. Већина предводника српске социјалистичке партије били су из Ужица: поред Драгише Лапчевића, још и Радован Драговић, Димитрије Туцовић, Душан Поповић и многи други.[3] Као идеолошка подлога је послужио Ерфуртски програмСоцијалдемократске партије Немачке. Под вођством Димитрија Туцовића партија је прихватила марксистичку оријентацију и изградила се као револуционарна организација. Активност партије била је усмерена на борбу за опште право гласа, законодавство које би штитило раднике и организовање штрајкова, који су утицали на повећање надница, скраћење радног времена и боље услове рада.[4] ССДП је пуно уложила у образовање својих чланова, покретањем Социјалистишке библиотеке, Агитационе библиотеке, Социјалистишке књижнице и разних часописа ("Живот“, „Борба“, „Будућност“, „Једнакост"). ССДП била је нарочито јака у новинарским круговима.[4] На међународном плану, ССДП је била чланица Друге Интернационале.[5] Њени представници су имали велики углед у европским социјалдемократских круговима.
Министар полиције Стојан Протић је 1904. године својим полицајцима послао противуставан распис против социјалиста, којим се полицији налаже да гони, хапси, гуши раднички покрет и забрањује социјалистичке листове, након чега је уследила репресија.[6]
У Скупштини Краљевине Србије, ССДП је имала два посланика. Партија је водила доследну антиратну политику и гласала против свих ратних кредита у време Анексионе кризе, Балканских ратова и Првог светског рата.[4] У предвечерје балканских ратова ССДП се оштро супротстављала великосрпским плановима за ширење Србије на Албанију и Македонију. Посебно се то изразило у критици ратних циљева Србије у првом балканском рату, који су оцењени као освајачки, а не ослободилачки.[7] Капитални значај у том погледу има књига Димитрија Туцовића Србија и Арбанија: један прилог критици завојевачке политике српске буржоазије. Српски социјалдемократи су сматрали да се балкански рат могао правдати једино сламањем отоманског феудализма и националним ослобођењем балканских народа, „али је он изневерио очекивања у односу на Албанију и Македонију“.[8] Туцовић се уместо ширења Србије залагао за стварање велике Балканске федерације која би била „политичка и економска заједница свих народа на Балкану, на основици пуне демократије и потпуне једнакости“.[9] Из истих разлога ССДП се разишла с аустријским социјалдемократима који су подржавали анексију Босне и Херцеговине.
Почетком марта 1909. године, тадашњи престолонаследник Ђорђе Карађорђевић је пребио на смрт свог послужитеља Стевана Колаковића. Режимска штампа је покушала да заташка злочин називајући га „тајанствено убиство“, али су српски социјалдемократи преко „Радничких новина“ започели упорну кампању, захтевајући да се злочин казни.[10] Овај догађај је изазвао велику буру, па је Ђорђе 27. марта 1909. године био приморан да се одрекне престола у корист млађег брата Александра. У Србији се говорило да „Радничке новине“ изазваше пад престолонаследников. Овај догађај, ова афера, коју је социјална демократија открила и неустрашиво јавности изнела, успела је да код најширих маса, народа компромитује не Ђорђа, него престо, монархију уопште, и да јој више ојача расположење за републику.[11]
Дана 22. августа1911. године ужички социјалисти су заказали велики збор због непровођења Закона о радњама. По улицама и кафанама стајали су плакати на којима је писало: “Ако власници продуже и даље са непоштовањем Закона о радњама, ако га буду и даље газили, радничка класа ће бити једнога дана принуђена да се мотком у руци растера ту разбојничку дружину!”. Велики раднички збор је одржан на пијаци у центру, пред зградом Гимназије. У име Главне партијске управе и Главног радничког савеза, на збору је говорио Триша Кацлеровић, којег је са великим интересовањем слушала окупљена маса радника.[12] На основу дискусије социјалдемократских посланика у Народној скупштини, Драгише
Лапчевића и Трише Кацлеровића, може се закључити да су априлски избори1912. године у Ужицу протекли у условима полицијског притиска, корупције и фалсификовања изборних резултата.[13]
Српски социјалдемократи су се из принципијелних разлога противили рату, а исто су учинили када је Аустроугарска објавила рат Србији 1914. Њени посланици у скупштини су били једини, не само у Србији, него и у целој Европи, који су одбили дати глас за ратне кредите на почетку Првог светског рата. Први светски рат прекинуо је рад ССДП јер је највећи део чланства и руководства мобилисан.[4]
Први оснивачки конгрес ССДС одржан 2. августа 1903. (20. јула по с.к) у Београду[14]
Други конгрес ССДС одржан 11. и 12. априла 1904. (29—30. март по с.к) у Београду[15]
Трећи конгрес ССДС одржан 18. и 19. јуна 1905. (5—6. јун по с.к) у Крагујевцу[16]
Четврти конгрес ССДС одржан од 15. до 17. априла 1906. (2—4. април по с.к) у Београду[17]
Пети конгрес ССДС одржан од 23. до 25. јуна 1907. (10—12. јун по с.к) у Београду[17]
Седми конгрес ССДС одржан од 30. маја до 1. јуна 1909. (17—19. мај по с.к) у Београду[18]
Осми конгрес ССДП одржан од 19. до 21. јуна 1910. (6—8. јун по с.к) у Београду[19]
Девети конгрес ССДП одржан од 11. до 13. јуна 1911. (29—31. мај по с.к) у Београду[20]
Ванредни конгрес ССДП одржан од 11. до 13. фебруара 1912. (29—31. јануар по с.к) у Београду[21]
Десети конгрес ССДП одржан од 12. до 14. фебруара 1914. (30. јануар—1. фебруар по с.к) у Београду[22]
Једанаести конгрес ССДП одржан од 15. до 18. априла 1919. у Београду на коме је усвојена Подлога уједињења након чега је партија 20. априла на Конгресу уједињења ушла у састав СРПЈ(к)[23]
