Светислав Поповић рођен је у селу Вукона, код Уба1892. године. Потиче из имућне, бројне и угледне сеоске породице. Отац Јанићије и мајка Станка (рођена Лазаревић), били су пољопривредници. Поред њега имали су још пет синова – Ђурђа, Стојадина, Спасоја, Златомира и Дамњана. Светислављева браћа Спасоје и Стојадин и синовци Душан Ђурђев и Момчило Стојадинов страдали су у партизанским редовима. По завршетку основне школе остао је у селу и бавио се пољопривредом. Био је тамног тена, крупан и снажан. Важио је за доброг и вредног радника.
Ратно искуство
У Првом светском рату учествовао је као као припадник Другог коњичког пука „Цар Душан“ II коњичке бригаде и имао чин резервног каплара. Учествовао је у борбама на Церу и Дрини, при повлачењу преко Црне Горе и Албаније и у пробоју Солунског фронта. Важио је за једног од најхрабријих и пожртвованијих бораца у својој јединици.
По окончању ратних сукоба вратио се у родно место и наставио да се бави пољопривредом. Припадао је Земљорадничкој странци, али није испољавао неку запаженију активност. На једној сеоској свадби тркао се са другима стојећи на фијакеру. Изгубио је равнотежу, испао из фијакера и потиљком ударио о тврду подлогу. Умро је у страшним мукама у ваљевској болници 1926. године. Његовој сахрани присуствовали су многи житељи овог и околних села, а ђаци вуконске школе појили су посмртну песму „Вјечнаја памјет“.
