Саватије Божић је рођен 28. децембра1859. године у селу Река код Краљева, од оца Јована и мајке Анђелије, у породици која је важила као једна од имућнијих. Школовање је започео 1867. године у Манастиру Студеници, где је научио читање и певање. Учитељ је саветовао Саватијевог оца да му омогући наставак школовања, што је отац одбио јер није имао довољно новца. Ипак, Саватије је наставио да долази у манастир, где је учио од гимназијалаца који су током летњег распуста долазили у Студеницу. Учествовао је као шеснаестогодишњак у Српско-турским ратовима, у одреду Саве Дечанца. По окончању ратова уписао је богословију у Београду, коју је завршио 1882. године.[1][2]
По завршетку богословије, желео је да настави школовање на некој од руских државних академија, али су његови родитељи инсистирали да се запосли и оснује породицу. Радио је као учитељ мушке школе у Рашкој, а 1884. године је постао парох у овој вароши, давши оставку на место учитеља. Обновио је месни храм, 1885. године основао читоаницу (чији је предсеник био све до одласка из Рашке) и Друштво за пошумљавање голети. Био је и повереник београдског Друштва Свети Сава за Рашку. Године 1893. био је изабран за народног посланика за округ Руднички.[3]
Од 1894. године је био свештеник у Краљеву, где је био премештен на властиту молбу. Поред дужности мирског свештеника у Краљеву, годинама је обављао и дужност свештеника у гарнизону Шумадијске дивизијске области. Хонорарно је вршио и дужност свештеника у краљевачкој болници. Писао је за неколико црквених листова. Био је члан Управног и Редакцијског одбора Свештеничког удружења Епархије жичке. Од 1921. до 1924. био је члан Великог духовног суда у Сремским Карловцима, а потом, од 1924. до 1935. био је архијерејски намесник среза Жичког. Пензионисан је 1938. године као протојереј-ставрофор.[1][4][5]
Саватије и Босиљка Божић са својим унуцима
Божић се активно бавио јавним пословима. Радио је на верском просвећивању својих парохијана, обновио је цркву у Градцу и звонару краљевачке цркве. Био је оснивач Црвеног крста у Краљеву и његов дугогодишњи председник. Учествовао је у оснивању Гимназије у Краљеву1909. године и организовању пољопривредних изложби. Године 1927. постао је први председник краљевачког Аероклуба. Био је оснивач болничарског курса. Заједно са Петром Богавцем, Милутином Веснићем, Светозаром Буњаком и среским лекаром Димитријем Антићем био је један од организатора испитивања лековитости воде у Матарушкој Бањи и њеног претварања у лечилиште.[1][4][6] Био је члан и Управе за чување народног здравља, патриотског друштва Ибарска легија, певачке дружине Свети Сава, као и председник Народне одбране и Пољопривредног среског одбора среза жичког.[7]
Током Првог светског рата и окупације Србије био је осуђен од стране окупатора на смрт јер је био председник Народне одбране. Ипак, био је помилован и послат јануара 1916. године у логор у Нежидеру у Мађарској. У овом логору је остао до јула 1918. године. Приликом ослобођења Краљева 1918. Божић је организовао Одбор за дочек и исхрану Српске и савезничке војске.[1][4][8]
Одликован је Орденом Белог орла1924. године. Црвени крст му је доделио Златни орден Црвеног крста, а краљевачки одбор ове организације му је даровао писану похвалницу. Црква му је доделила чин протојереја-ставрофора и напрсни крст.[1][4][9]
Саватије се 1884. године оженио Босиљком, ћерком краљевачког трговца Хаџи Јосифа Алексића. Саватије и Босиљка су имали десеторо деце, седам синова и три кћери, али су им три сина умрла у раном детињству. Њихов син Добривоје Божић био је конструктор прве аутоматске ваздушне кочнице на железници. Свастика Саватија Божића била је Драга Петровић, српска добротворка.[4][10]
