PROFILPELAJAR.COM

Рошчино
Рощино, Raivola
Рошчино; Рощино, Raivola
	Рошчинско језеро на чијим обалама је варошица Рошчино
Административни подаци
Држава	Русија
Федерални округ	Северозападни
Област	Лењинградска област
Рејон	Виборшки рејон
Основан	први помен током XVI века
Варошица од	1959.
Стара имена	Рајвола (до 1948)
Становништво
Становништво	‍
— 2015.	14.315
Географске карактеристике
Координате	60° 14′ 50″ С; 29° 36′ 40″ И / 60.247222° С; 29.611111° И
Временска зона	UTC+3
	Рошчино Рошчино на карти Русије
	Рошчино Рошчино на карти Лењинградске области
Остали подаци
Поштански број	188820
Позивни број	+7 81378
Регистарска ознака	47
ОКАТО код	41 215 558
ОКТМО код	41 615 158 051
Веб-сајт
	рощино.рф/

Рошчино (рус. Рощино), до 1948. Рајвола (рус. Ра́йвола; фин. Raivola) насељено је место са административним статусом варошице (рус. посёлок городского типа) на северозападу европског дела Руске Федерације. Налази се на северозападу Лењинградске области и административно припада Виборшком рејону.

Према проценама националне статистичке службе за 2015. у вароши је живело 14.315 становника.

Статус насеља урбаног типа, односно варошице носи од 1959. године.

Географија

Варошица Рошчино налази се у јужном делу Карелијске превлаке, на свега око 7 километара северније од обале Финског залива, на југоистоку Виборшког рејона. Насеље се налази на око 70 километара северозападно од Санкт Петербурга. Кроз северни део насеља протиче речица Рошчинка.

Значајна је железничка станица на међународној линији која повезује Санкт Петербург са Хелсинкијем.

Историја

Насељено место Рајвола се у писаним изворима први пут помиње током XVI века, и то на мапама Финске из тог периода. У границама Руске Империје налази се од 1812. године. До инзензивнијег развоја овог, некада претежно пољопривредног насеља, долази почетком XVIII века, а његов значај је још више порастао након градње железнице од Санкт Петербурга до Хелсинкија. До краја века број становника је порастао на преко 2.000, отворени су многи мањи привредни објекти, а са радом је почела и локална хидроелектрана.

У близини насеља су по налогу императора Петра Великог у периоду 1738–1750. пошумљена знатнија пространства европским аришем (лат. Larix decidua) чије саднице су допремане из Архангелске области. Дрво из парка по којем је насеље добило садашње име (рус. Линдуловская роща) кориштено је за градњу бродова руске ратне морнарице. Парк је с временом све више растао и достигао садашњу површину од око 55,9 хектара (од тога 23,5 хектара чини изворни део шуме засађен пре 1851. године). Линдуловска шума се сматра једним од највећих култивисаних шумских простора на тлу Европе.

Након Октобарске револуције у Русији 1917. године, Рајвола поново прелази у границе финске државе, а већина рускојезичног становништва напушта варош. У саставу Совјетског Савеза (касније Русије) је од окончања Другог светског рата.

Насеље 1948. добија садашње име, а садашњи административни статус има од 1959. године.

Почетком прошлог века у Рајволи је лета проводила чувена финска песникиња Едит Седергран која је ту и преминула 1923. године.

Демографија

Према подацима са пописа становништва 2010. у вароши је живело 13.439 становник, док је према проценама националне статистичке службе за 2015. варошица имала 14.315 становника.^[1]

Кретање броја становника
1939.	1959.	1970.	1979.	1989.	2002.	2010.	2015.
---	5,612	7,496	8,209	8,436^[2]	9,393^[3]	13,439^[4]	14,315

Референце

^ Ленинградская область. Оценка численности постоянного населения на 1 января 2009-2015 гг. Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2016)
^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012.
^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.

Спољашње везе

Званични веб-сајт

[1] Ленинградская область. Оценка численности постоянного населения на 1 января 2009-2015 гг. Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2016)

[1989Census-2] „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012.

[2002Census-3] Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.

[2010Census-4] Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.

[1]

[2]

[3]

[4]