Ресифе (порт.Recife — „гребен”)[н. 1] јесте главни град државе Пернамбуко која се налази у Бразилу. Према процени из 2007. у граду је живело 1.533.580 становника. Ресифе је пети град по величини у Бразилу.[3][4][5] Налази се на ушћу ријека Rio Beberibe и Rio Capibaribe у атлантски океан и једна је од највећих лука на Атлантику. Ресифе је један од најстаријих градова у Бразилу. Мјесто су 12. марта1537. године основали португалски досељеници.[6] Статус града је добио 1823. године. Шире подручје града, регија метрополе Ресифе, има преко 3,5 милиона становника, а у колоквијалном говору се још назива и Велики Ресифе (порт.Grande Recife). Према подацима из 2010, то је главни град са највишим HDI-ем у североисточном Бразилу и другим највишим HDI-ем у целом северном и североисточном Бразилу (други после Палмаса).[7]
Географија
Ресифе је лоциран у некадашњој шумској обалској области Пернамбука, појасу некад потпуно прекривеном шумом ширине од неколико десетина километара.
Захваљујући близини мора, Ресифе нема много сушних дана како је то случај са унутрашњим дијеловима Пернамбукоа. Температуре се крећу од 23 °C до 27 °C, а кишни период је, као и у цијелом Бразилу од фебруара до јула.
Окружен ријекама, на којима има много мостова, Ресифе је пун острва и мангрова, због чега га и зову Венеција Америке. Није ни чудо да су Холанђани, када су преузели Пернамбуко од Португалаца, у овом граду поставили своје сједиште, који по топологији умногоме подсјећа на Холандију.
Као што му име каже (на португалском Ресифе је гребен), паралелно са обалом око Ресифеа у атлантском океану се налазе бројни гребенови који су природни заштитници великих валова са пучине. Гребенови заједно са плажама чине природни базен, прикладан за пливање, због мирне воде.
Околина данашњег Ресифеа је прва насељена од стране португалске круне. Године 1534. Бразил је подијељен на насљедне капетаније (португалски: Capitanias Hereditárias). Међутим, без велике жеље самих капетана да оду у капетаније, али и без велике подршке Португала, овај систем је пропао. Једна од ријетких капетанија која је успјела и у оваквим условима да се одржи је Капетанија Пернамбуко, додијељена капетану Дуартеу Коељу, оснивачу Олинде.
Захваљујући шећерној трски, Пернамбуко је просперирао. Изврсна клима и плодно земљиште у обалном појасу било је изврсно за плантаже шећерне трске, све што је било потребно је доста радне снаге за рад млинова шећерне трске. Првобитно, за ове послове су коришћени Индијанци, али им то није било довољно, па су се одлучили на увоз робова из Африке. Од 1630. до 1654. године, Холанђани су владали Ресифеом и Олиндом, како би обезбиједили градове и луке за продају и производњу шећера у Еворопу, и оставили неизбрисив траг на овом подручју који је и данас примјетан у читавом Пернамбуку. У вријеме доласка Холанђана, прва синагога у Америкама је направљена баш у Ресифеу.
Ова мјешавина становништва, Европљана (претежно Португалци, а касније и Холанђани), Индијанаца и Африканца, учинили су Ресифе једним од најразноликијих градова, када је култура у питању.
Током 18. вијека, Ресифе је неко вријеме учествовао у рату против Олинде. Рат се водио између трговаца и буржоазије Ресифеа и фармера и аристократије Олинде. На крају рата, превладала је чињеница да је Ресифе био на обали и имао једну од најбољих лука на Атлантику, и донијела Ресифеу побједу. Данас је Олинда мали, историјски град, а Ресифе метропола.
Становништво
Према процени из 2007. у граду је живело 1.533.580 становника.
Институт за економска истраживања при бразилском министарству планирања, је процијенио у 1996. години да је унутрашњи бруто производ Ресифеа око 8,25 милијарди реала.
^„Temperatura Média Compensada (°C)” (на језику: португалски). Brazilian National Institute of Meteorology. 1961—1990. Архивирано из оригинала 8. 8. 2014. г. Приступљено 1. 8. 2014.
^„Temperatura Máxima (°C)” (на језику: португалски). Brazilian National Institute of Meteorology. 1961—1990. Архивирано из оригинала 8. 8. 2014. г. Приступљено 1. 8. 2014.
^„Temperatura Mínima (°C)” (на језику: португалски). Brazilian National Institute of Meteorology. 1961—1990. Архивирано из оригинала 8. 8. 2014. г. Приступљено 1. 8. 2014.
Ernst B. Filsinger (1922), „Brazil: Pernambuco (Recife)”, Commercial Travelers' Guide to Latin America, Washington, DC: Government Printing Office
J.C.R. Milliet de Saint-Adolphe (1863), „Recife”, Diccionario geographico, historico e descriptivo, do imperio do Brazil (на језику: португалски), Paris: J. P. Aillaud, hdl:2027/wu.89006303077?urlappend=%3Bseq=396 — преко Hathi Trust
Gilberto Freyre (1934). Guia Prático, Histórico e Sentimental da Cidade do Recife (на језику: португалски).
„Population of capital city and cities of 100,000 and more inhabitants”. Demographic Yearbook 1975. [United Nations Department of Economic and Social Affairs, Statistical Office. New York. 1976. стр. 253—279.
„Population of capital cities and cities of 100,000 and more inhabitants”. 1995 Demographic Yearbook. United Nations Department for Economic and Social Information and Policy Analysis, Statistics Division. New York. 1997. стр. 262—321.